TRAG ČOVEKA

Dragi čitaoče,

evo nekoliko reči i od mene, sa namerom da ćeš rezumeti i prihvatiti ovaj moj pesnički opus. Nikada ranije nisam sebe video kao pesnika, barem ne na ovaj način. Ono što sam do sada radio u okviru Beogradskog sindikata više sam doživljavao kao pisanje revolucionarnog manifesta, nego kao pisanje poezije. Nisam ni znao da u sebi nosim tu poetičnu žicu, koja će me usmeriti ka nekim novim horizontima. Ona će mi pomoći da oslobodim svoju maštu od oklopa besmisla i da pokušam da kroz stihove upoznam pravog sebe. Terapija koja mi je legla u pravo vreme, kada sam gledao kako se svet oko mene raspada na sitne parčiće, koji mi više nisu bili dovoljni. Želeo sam samo da pišem i da se kroz pisanje oslobodim od svega: od potrebe za uspehom, malograđanskih normi i principa, tereta forme i stila, lažnih osmeha i lažnih osećanja. Negde sam pročitao i da svaki advokat potajno mašta da postane priznati pisac. Verovatno zato što vremenom postaje umoran od jednolične forme i škrtog pravničkog jezika. Traži lepotu koju ne nalazi u strogim članovima i tačkama. Nastoji da probije sopstvenu rutinu i ode na neko drugo mesto. Eto, odatle možda dolazi taj moj nagon za pisanjem poezije, koji se probudio tek u zrelim godinama. Ko zna koliko dugo je spavao u nekom zabačenom hodniku moje podsvesti, da bi odjednom provalio kao bujica?

Ova zbirka poezije je došla potpuno nenadano – u trenucima kada sam počeo da pišem zbirku kratkih priča i satira. Posmatrao sam s prozora kako se na raskrsnici ulica Braće Jugovića i Kneginje Ljubice dva momka besno hvataju za gušu zbog svađe u saobraćaju. Video sam sav besmisao velegrada koji kao vrtlog vuče ljude u dubinu samoće i ništavila. Tada sam napisao i svoju prvu pesmu: „Šta se sve vidi ispod moga prozora“. Bilo je to u septembru 2011. godine i od tada nisam ni prestajao da pišem. Sve pesme sam pisao u pokretu, kao beleške u mom mobilnom telefonu. Nije me privlačila svetost pisaćeg stola, olovke i papira. Pisao sam gde god sam mogao: u redovima, sudskim čekaonicama, u autobusu, na ulici, a najviše tokom šetnji na Kalemegdanu. Tačno znam na kojoj klupi sam napisao svaku pesmu. Beograd i Kalemegdan su bili epicentar moje inspiracije, osim pesama „Najlepši dan u Madridu“ i „Kompanija“ koje su napisane u Madridu, i „Pljuvač“ i „Muzika“ koje su napisane u Lisabonu. Tamo sam išao za pričama o besmrtnim piscima i pesnicima, sedeo za Lorkinim stolom, šetao Bajronovim šumama… Shvatio sam da je mobilnost mog pisanja zapravo moj način da pronađem mesto u savremenom svetu. Da duh prošlih vremena sačuvam na memorijskoj kartici „Nokije E52“ i da ga kasnije pretočim u poeziju koja se danas sve manje čita. Zahvalan sam na podršci mojim najbližima koji su imali prilike da prvi pročitaju i prokomentarišu moje pesme. Mnoge od njih sam im slao putem „MMS“ poruka odmah nakon što su bile napisane, ili su svečano bile pročitane u zadimljenoj atmosferi kafane „Verona“ u ulici Narodnog fronta, odnosno Kraljice Natalije. Jer je kod nas običaj da mnoge stvari vrlo često menjaju i gube trajanje. Živimo u telima vilinih konjica sa pamćenjem jedne prosečne kokoške i vrlo često zaboravljamo stvari koje su nam važne, i to zato što žudimo da nam se sve desi odmah u trenutku. A ja sam upravo kroz ove pesme pokušao da pronađem svoju stolicu u nepreglednim amfiteatrima beskonačnosti,koji postoje i kad naša sebičnost prestane da nas proganja. Hteo sam da ostavim trag za sve one kojima je stalo da ga otkriju. A ako se taj trag održi i nakon dugih godina i bude doživljen onako kako sam ga ja doživeo, to će biti pravi dokaz da samo ideali ostaju, a sve drugo nestaje bez traga kao prolazna pojava. Ko zna, kako stvari stoje, možda će se neko lukrativan dosetiti da na kalemeganskim zidinama podigne novi tržni centar ili svemirsku stanicu? Možda će sutra zauvek nestati i moje klupe, drveće, reka i sve što mi je bilo drago u životu? Važno je samo da iskrenost nadživi sve izlive „kreativnosti“, da vreme nadživi mesto, a ljudska duša ostane jedini trag koji ni vreme neće izbrisati.