RUSIJA, NAŠA DALEKA MAJKA

Iz knjige

Letopis glavnog toka novije istorije obeležen je našim udaljavanjem od Rusije. Pri tom smo se držali prostodušnog poverenja u apsolutnu prednost zapadnoevropskog koncepta demokratije. Bombe iz proleća i leta 1999. godine su nas probudile iz varljivog sna. A eto, neki i dalje traže prijatelje među onima koji su nas u 20. veku šest puta bombardovali; istovremeno smo nepoverljivi prema zemlji koja nas nikad nije napala. Ako nam nije pomogla kad god smo očekivali, nije nam ni odmagala. Onima koji su nas pre dvanaest godina divljački napali zločin je velikodušno oprošten ili se ne pominje, a Rusiji se i dalje zamera što oslabljena i loše vođena, nije zbog nas ušla u sukob svetskih razmera. Ona je kriva što je povukla svoje vojnike sa Kosova, ne želeći da uđe u sastav okupatorskih snaga.

Poput ljudi koji se sete Boga kad zapadnu u velike teškoće, neki se među nama sete Rusije kad ih snađe nesreća, kad počnu vremenske nepogode. Zato se, valjda, kod Niša i gradi neveliki aerodrom. Čusmo, nedavno, potresno obraćanje Velikoj Majci i staršemu bratu sa velikog beogradskog stadiona. Prepoznajemo i pripoznajemo bratstvo pošto smo se, batrgajući se po svetu prehladili, ogladneli i ožedneli. Dok nam je bilo dobro, nismo mnogo hajali za Majku. Srećom, ona je dovoljno jaka da ne obraća pažnju na naše nezrelo ponašanje.

Milovan Danojlić