MANEKENI LAŽI

Манекени лажи је књига која осветљава време када полуинтелектуалци достижу врхунац деструктивности. Она поставља питање: зашто се предаја сматра врхунским патриотизмом? Аутор разматра да ли је то резултат културних недостатака или одраз духа времена. У књизи се анализира актуелни тријумф полуинтелектуалаца. Описује се као укрштај епохалног ритма и ритма српске културе, истичући расцветавање вулгарности у јавној свести.

Из предговора књизи Манекени лажи

„Као одговор на дуготрајну медијску хајку коју владајући режим води против мене, као најистрајнијег критичара једне погубне и злокобне политике, било у националном било у демократском садржају, овај есеј има реактивну димензију. Он, дакле, има за циљ да оповргне основну схему по којој се као заковани крећу моји критичари.

Но, премда вођен сасвим практичним наумом, он настоји да постигне и општију димензију. Није ми, дакле, стало само да раскријем лажи мојих критичара као симптоме владајуће политике лажи, већ и да изнова упутим на политичко мишљење које сматрам да је оправдано у сваком погледу: и са становишта времена, и са становишта ситуације.

Оно је оцртано у Духу самопорицања и Слободи и истини, па је овај есеј продужетак моје културнополитичке есејистике: његова усредсређеност на конкретне околности једне политичке борбе не би требало да засенчи политичко и теоријско тле на коме настаје.

У реактивном смислу, у есеју се контекстуализује моје политичко становиште. Тако се приказује конкретност политичке ситуације у којој долази до режимског удара на критичара власти; назначује се непоткупљива прецизност евиденције која показује да сукоб има начелан и политички карактер у два смера: као моје одбацивање практичне политике режима и као моје заступање сасвим одређеног политичког становишта; открива се да је то становиште везано за истакнуте фигуре из националне прошлости.

У ангажованом науму, есеј је посвећен садржајима лажи које су – као неименоване, подразумеване и именоване – испуниле нашу јавност. Лаж представља суштинско обележје владајућег режима у периоду од 2012. године. Оно специфично у њој – показано на мноштву примера – представља околност да се лаж усидрила у срце националне политичке оријентације. Не, наравно, зато што је сама оријентација национална, већ зато што власт упадљиво инсистира на својој националној легити- мацији. Како је то привид, показује се да је реч о режиму српске националне лажи.”