RAT VAZDUŠNI PATNJE ZEMALJSKE

78 dana i noći Novi Sad, grad na moru, ali dunavskom, bio je nalik na zamračenu, nepojamnu rešetku ukrštenih ne reči nego zdanja, mostova, postrojenja i sudbina. Farovi eksplozija, uvek neočekivano formiranih, osvetljavali su zamrlo nebo nad gradom, apokaliptično i vanzemaljski. Oblaci dima bili su najsličniji platnima naših enformelista, a vatromet vazdušnih bitaka nad tim istim Novim Sadom bio je zlokoban, opasan, stravičan. Dan je zamenio noć koja je bez prekida bila besana, budna. Rušenjem mostova ponovo se želelo da se raspoluči grad koji je odavno stigao na reku, a onda je i premostio. Uzalud.

Svedočanstvo o noćnim morama, strahu ali i hrabrosti, i onda i o onoj avetinjskoj, zlokobnoj tišini posle udara, knjiga Miroslava Stefanovića je u isti mah autentičan dokaz o izuzetnoj raznolikosti utisaka o ratu vazdušnom i patnjama zemaljskim, u Novom Sadu. Ne znam dva Novosađanina koja su imala isti doživljaj ove „svemirske“ agresije. Svak je imao vlastitu nesanicu, strah, muku, „svoj“ projektil.

Grad koji je još uvek po meri čoveka, uvek je, u svom unutrašnjem biću, imao osećanje familijarnosti, porodičnog sveznanja, kumovskih, prijateljskih i razrednih veza. U biti, bio je jedna porodica.

Sad se valja setiti Ane Karenjine i grofa Lava Nikolajeviča Tolstoja. Sve su srećne porodice slične, takoreći jednake. Svaka je nesrećna na svoj način.

Novi Sad je bio nesrećan na novosadski način. E, upravo taj novosadski način tumači ova izuzetna sveska Miroslava Stefanovića. Njeni provereni podaci, njene reportaže, njeni naoko suvoparni kalendari zla, njeni registri poznatih i anonimnih junaka onih dana zla, teskobe i smrti, svakako su dostojni konkretnih čitalaca. I ponajviše onih koji dolaze.

– Dr Draško Ređep