PRIVIĐENJA IZ SENKE

Radnja ovog neobičnog romana počinje i završava se na klupi ispred Kafkinog muzeja u Pragu, gde se slučajno upoznaju Kamelija Magdi, književnica iz Kaira, i Adam Kostaki, književnik iz Sijetla. Kao što to ponekad biva među strancima, možda zato što pomisle da se nikada više neće sresti, njih dvoje, van sopstvenih očekivanja, odmah razmenjuju neke vrlo lične tajne, sećanja na bolne trenutke odrastanja, nesrećan i nesređen privatni život, kojih ne mogu da se oslobode i koji su uticali na njihovo formiranje, kao i na odluku da se posvete pisanju, kao jedinom načinu da se izraze. Tu je i niz isprepletanih likova, kojima je zajedničko preispitivanje ličnih i porodičnih, to jest nasleđenih životnih gubitaka, strahova, neuspeha i nesigurnosti, ali i koji se često bave pitanjima umetničkog stvaralaštva i izražavanja jezikom, slikom, muzikom.

Virtuozno intertekstualno tkanje i struktura romana koja izlazi iz okvira tradicionalne romaneskne forme, čini da je nemoguće odrediti kome tačno pripada pripovedački glas i ko tačno o kome piše. Može se reći da je roman Priviđenja iz senke posvećen književnoumetničkom stvaralaštvu, njegovoj moći, tome šta ga sve pokreće, čemu teži, na čemu se zasniva, kako se gradi i šta predstavlja za književnike, ali i za nas, čitaoce.

Mansura Izudin se od početka do kraja Priviđenja iz senke s lakoćom poigrava slikama, predstavama, likovima i jezikom, dok preispituje našu percepciju stvarnosti, darujući nam roman neobičnog ustrojstva i kova posvećen ljudskom postojanju, njegovoj istovremenoj krhkosti i snazi.

– Dr Dragana Đorđević