MOKRINSKE HRONIKE

Koliko god Mokrinske hronike Srđana Tešina tekle prirodno, kolikogod motivi bili prepoznatljivi – jer šta bi drugo klinci u malom vojvođanskom mstu mogli da rade osim da prave gluposti, da se igraju igara koje će, povremeno, da dostignu neočekivanu ozbiljnost i da, nikako ne na poslednjem mestu, tumače znake koje im odrasli, najčešće nehotično, upućuju – kolikogod, dakle, da Tešin priča već ko-zna-koliko-puta ispričanu priču o sazrevanju, ta priča se, uvek iznova, priča prvi put. I to ne zato što će dobar pripovedač da unese motive s kojima se nismo do sada susretali – urnebesna je epizoda u kojoj grupa klinaca vadi ljudski izmet iz sengrupa i od tog materijala pravi nagazne mine na zemljištu lika kome se svete – već zbog toga što će da pronađe jedinu moguću formu u kojoj je priču koju žele da prenesu moguće ispričati. Zbog toga se Tešinovo pripovedanje i čini tako lakim i nepretencioznim, bez ikakvih viškova (ali i bez manjkova), usredsređeno na ono što se ne sme reći možda i više nego na ono što je rečeno.