ZVONA BOGORODICE GRADAČKE

Zvona koja su skrivala tajnu tišu od smrti.

Zlatne godine 1454, gradački mitropolit Nićifor, manastiru Bogorodice Gradačke i svome narodu, poklonio je dobroglasna zvona, koja je izlio čuveni dubrovački topolivac i zvonolivac Radoe Milišić. Međutim, kada je prvi turski osvajač Hajrudin­emin pokorio Čačak, zvona nije zatekao. Manastir Bogorodice Gradačke spalio je do temelja nameravajući da na istom mestu izgradi džamiju. Zvona je sve vreme svoje vladavine opsesivno tražio. Iako je od grada napravio tursku kasabu, džamiju iz nepoznatih razloga nije uspeo da sagradi... Mladi Dubrovčanin Nikola, izbegavši vešala, našao se u vrtlogu uzbudljivih događaja i slučaj je hteo da baš on sazna tajnu zakopanih zvona...

Ovo je knjiga snažnog ekspresionističkog izraza, roman o strukturi identiteta, o avanturi i preplitanju prostora i vremena, pojedinca i sveta. Roman Zvona Bogorodice Gradačke predstavlja pravi literarni događaj, jer je tema, iako precizno locirana u vremenu i prostoru, više nego univerzalna. Milkica Miletić od sveta uzima njegovo iskustvo, uzima prošle strasti i snove, zebnje i strahove i kombinuje strasnu lucidnost dajući ispovestima i burnim događajima dimenzije i kardinalnost oluja i kataklizmi...

Svi koje je Hajrudin-emin, isprva preuzevši dužnost kadije, ispitao, slegali su ramenima ali slagali se u jednom. Zvona su se čula poslednji put kada Turci stigoše do Konjevića pa zaustaviše vojsku da predahne pred juriš. Posle toga, zvonima se volšebno gubi svaki trag.

„Tu su negde, moraju biti tu!“, glasom punim ljutine Hajrudin-emin je šaputao.

„I odakle se čuju zvona kada je na snazi KANUN I RAJA, zakon koji lepo kaže: ‘Tursko uvo nikako ne može da svikne da živi gde zvona kucaju.’“

A da još kogod čuje da mu u snu i na javi zvone zvona, da se raširi aber, a dušmani jedva čekaju.

Kroz čaršijsko sitno sito sve se proseje, od uha do uha začas prođe glas o svemu, najviše o njegovoj strasnoj prirodi koju silom obuzdava. Najmudrije je ipak sve opovrgnuti ćutanjem.