ŽENSKE PRIČE

Žen­ske pri­če Ive An­dri­ća pred­sta­vlja­ju pra­vi li­te­rar­ni do­ga­đaj pre­vas­hod­no za­to što su, iako pre­ci­zno lo­ci­ra­ne u svo­je vre­me i pro­stor, vi­še ne­go uni­ver­zal­ne, pa ta­ko mo­gu bi­ti sa­ge o bi­lo ko­joj že­ni. Da bi do­šao do sa­me su­šti­ne že­ne, An­drić pri­me­nju­je raz­li­či­ta sred­stva ka­zi­va­nja, od kon­kret­no-čul­nih sli­ka do pri­vid­no mir­ne me­di­ta­ci­je. Iz to­ga je u ovim pri­ča­ma pro­is­te­kla po­tre­ba za stal­nim iz­me­na­ma rit­ma, od uspo­re­nog i sti­ša­nog, do ubr­za­nog i uža­re­nog, ka­ko bi se naj­a­u­ten­tič­ni­je is­pri­ča­le isti­ne o sin­te­zi že­ne i sve­ta. Sve je to An­drić ma­e­stral­no kre­a­tiv­no po­ve­zao, stvo­riv­ši unu­tra­šnje kon­ti­nu­i­te­te i lič­ni uvid u su­šti­nu žen­skog tra­ja­nja. U nji­ma su pri­ka­za­ni on­to­lo­ški uspo­ni i pa­do­vi že­ne od him­nič­no­sti do ali­je­na­ci­je, a pred či­ta­o­cem se ma­gič­no raz­li­sta­va­ju slo­je­vi žen­skog bi­ća ko­ji iz ne­po­zna­tog stva­ra­ju po­zna­to, iz ne­ve­ri­ce ve­ru, iz emo­ci­o­nal­nog tre­pe­re­nja ve­li­ke stra­sti.