ZAVEŠTANJE

ŽELJA I OVAPLOĆENJE

Hteo bih, dušo, da zbacim jaram nesrećnih zvezdâ

sa moga mesa umornog od sveta na putu jeznom

što mi snegom zabrađuje telo belim cvetom hude

šale i angelus mi lednog zvuka podmeće uhu, kidajuć’

tišinu duše moje i ceri se pod prozuklim zvonom dana.

Zbaciti ono što je u te razbluđeno i povikom tebi

odaslato – kad slika Gojina svaka je od tog lepša a

tek prizor smeha u rajskom zaduženju života! – ropac

je sigurni što kroz crkvene orgulje tuče i plâvi milosrđe

svakog k’o kad krvnik vuče uže čuvano oprezno za

vražjeg alhemičara nekog.

No ima senke koja breme ljudsko seče. Dođe takvodoba po hrastovini tihoj. Sneg koji pada preda me,vaskršnja vejavica dušâ k’o useva na livadi veseli lik,gleda moje nadne gladi nežnim okom Hrista.Uslišena misli, željo čistog srca, sad daleko od grobnicâjesenjih, ja gredim bez zvezdâ „kao vilin konjic kadcvećem putuje” a počinje dan. U zaseoku polenskoga bića,treba naći nov plam lepote, tu svetiljku vere da pripadnemeni posle moga puta umornog od sveta i pre no kad„klijati počnu truleži avgusta”.Boško Tomašević