ZAGRLJAJ

Dolf nije idiot, iako mnogi misle da jeste. Radi na patologiji, kao pomoćnik doktora Sandera, stanuje kao podstanar kod Mič, a druži se sa Valterom. Nema sreće sa ženama, ali ima veliku strast: lovi i skuplja leptire i bube. Dok je kod doktora Sandera zadužen za grube poslove, pri prepariranju insekata dolazi do izražaja osetljivost njegovih prstiju. Nežno i obazrivo ispravlja lomljiva krila i iglom pričvršćuje leptire. Ali ne voli ubijanje. Zato to radi veoma brzo, par kapi otrova, par sekundi i životinjica prestane da se koprca. Dolf zna: sa mrtvima moraš biti obazriviji nego sa živima. Jednoga dana upoznaje Natali, ženu tako lepu da lepša ne može biti. Opsednut i zaljubljen u Natali, Dolf se upušta u lov koji se završava katastrofalno.

Martin Gilih priča priču o samotnjaku koji čezne za ljubavlju i pri tome sve više zastranjuje. Njegov briljantno jasan jezik stvara neodoljivu napetost, koja se uvlači pod kožu i kod čitaoca izaziva jezu.

„Svukao sam se i legao na sto pored nje. Ležimo kao muž i žena. Proveli smo noć zajedno i sada čekamo jutro. Uhvatio sam je za ruku. Mišice su nam pripijene jedna uz drugu. Ležimo na leđima i posmatramo nebo. Sviće, i zora je ostavila još par zvezda. Ne mnoge, samo one najsjajnije. Par minuta, a onda je i sa tim gotovo.“