VIVALDI

Vivaldijev genije stran je klišeima komercijalne muzike, kakvu Venecija nudi na filmskim festivalima ili izrežiranim svadbenim putovanjima. Njihovo blago uvek će izmaći užurbanim putnicima našeg doba, metodičnim fotografima u potrazi za slikama koje će čuvati za uspomenu, rasejanim kolekcionarima ploča, dijapozitiva i različitih utisaka.
U neprestanom spajanju vode i kamena, Republika začuđenoj Evropi već vekovima predstavlja svoje kontradiktorno lice. Ozbiljna i frivolna, poštena i amoralna, demokratska i aristokratska, propala i zanosna, profana i sveta, tečna i okamenjena... Venecija je bez sumnje, tih prvih godina XVIII veka, zaboravljala da je nekada dominirala morima i bila glavni grad jedine kolonijalne imperije u srednjem veku. Bio je to kraj dekadencije započete dva veka ranije. Ali taj grad pod maskama, u kojem sada sladostrasno prede lav svetog Marka, nikada nije toliko fascinirao putnike u potrazi za lepotom, zadovoljstvom i misterijom.
Temeljan razvoj načina života i običaja u pravcu stalne, i svaki put sve strastvenije, potrage za srećom, učinila je venecijanski narod simpatičnim na prvi pogled. Mor, škotski lekar sredine veka, smatra ga „živahnim, veselim, duhovnim, strastvenim zaljubljenikom u zabavu i spektakl, s izraženom sklonošću ka šali... Imao sam prilike da ga posmatram, rekao je, i tvrdim da je taj način života (...) doprineo verovanju da su Mleci izuzetno slobodoumni“. Tu reputaciju stekli su samo zbog preterivanja nekih putopisaca. Naime, ista lagodnost u načinu života mogla se uočiti u celoj Evropi (a posebno u Londonu, Amsterdamu, Parizu i Napulju).
„Vi, stranci, kada negde pričate o venecijanskim ženama, trpate ih sve u isti koš; ali, Dijanine mi krvi, one nisu takve!“ (Goldoni, La Putta onorata, I, 13).
Venecijanci iz svih staleža voleli su da žive napolju, a tradicionalni tabarro (dugački ogrtač sa spuštenom kragnom) i bauta (bela izlakirana maska upotpunjena kapom od crne svile) skrivali su identitet plemića i omogućavali zbližavanje društvenih klasa tokom svetkovina. Piazza (Trg svetog Marka) bila je prepuna podijuma, trgovaca, stolova i stolica sve do kasno u noć. Bilo je neverovatno mnogo berbernica-kafea (botteghe di caffè), posebno duž Prokurature Vekije i Nuove. Po pristanku uz obalu Venecije, iskrcavamo se na Pjacetu koja vodi od keja do Trga svetog Marka „kroz mnoštvo raznoraznih građevina, ratnih i trgovačkih brodova, fregata, galija, barki, gondola“...
„Venecijanske svetiljke su korisna i lepa dekoracija... Pored tog osvetljenja tu je i ono koje dopire iz butika koji su uvek otvoreni do šest sati uveče, veliki broj njih se zatvara tek u ponoć a pojedini se uopšte ne zatvaraju... Leti je Trg svetog Marka, kao i sve oko njega, danonoćno pun sveta. U kafeima sede lepi muškarci i žene, svih staleža. Peva se po ulicama, trgovima i kanalima. Trgovci pevaju hvaleći svoju robu, radnici pevaju odlazeći s posla, gondolijeri pevaju dok čekaju svoje gazde. Veselje je suština karaktera nacije, a suština venecijanskog govora je šala.“ (Goldoni, Sećanja, tom I, pogl. 7. i 35)...