USAMLJENOST PROSTIH BROJEVA

Odluke se donose za svega nekoliko sekundi, a ispaštaju se čitavog života...  Završne reči romana savršena su sinteza životnih drama Aliče i Matije koje ih, u isto vreme, približavaju i udaljavaju od stvarne i imaginarne krivice ali i istine.  Prateći svoje junake od detinjstva do fizičke i emotivne zrelosti Paolo Đordano gradi dirljivu priču o neispunjenim željama, bolu, povređivanju i gubicima, o propuštenim prilikama; kako nesigurnost i odsustvo hrabrosti, strah od autoriteta i sveta odraslih može da učini odrastanje teškim i bolnim, a trenutke suočavanja sa životom i donošenje odluka traumatičnim. Aliče u svojoj sedmoj godini još ne zna šta bi od života ali sigurna je da ne voli skijanje, sport koji joj je nametnuo opsesivni otac. Jednog maglovitog jutra, za vreme treninga pada i lomi lisnu kost. Od tada mrzi svog oca, hramlje, malerozna je, nema prijatelje, radi tetovaže po stomaku i živi u stalnom konfliktu sa okolinom. Matija ima osam godina i retardiranu sestru bliznakinju koje se stidi.Kad su sestra i on pozvani na prvi „žurku", on je ostavlja u parku obećavši joj da će se vratiti po nju. Kad se vratio, nje nije bilo niti su je ikad pronašli. Osećaj krivice izaziva u njemu potrebu za stalnim samopovređivanjem.Ove dve epizode zauvek će obeležiti tela i umove Aliče i Matije, koji se sreću u drugom razredu gimnazije. Među njima se odmah javlja neverovatna bliskost, ali strahovi, nesigurnost i «odluke koje se donose za svega nekoliko sekundi, a ispaštaju se čitavog života» brzo ih udaljavaju.Matija postaje matematički genije i posle fakulteta odlazi da živi i radi u jednoj ledenoj evropskoj zemlji. Aliče se konačno suprotstavlja ocu, napušta nametnute studije i posvećuje se svojoj velikoj ljubavi - fotografiji. Dirljiva priča Paola Đordana nas vraća u surove i lepe predele odrastanja i detinjstva koje, sudeći prema emocijama ove knjige, nismo još izživeli i nećemo nikada.