TRKAČI NA DUGE PRUGE

Nekada nisam bio ovakav, ali nekada ništa nije bilo ovakvo. Pristalica sam gledišta da kroz život prođemo nekoliko mutacija, na svakih sedam godina po jednu, i u svakom krugu dobijamo priliku da se, na osnovu pređašnjih iskustava, preoblikujemo u novu, bolju, celovitiju ličnost. Neko tu priliku ne koristi, nego se reciklira iznova i iznova, bude kopija sebe nezapočetog ili nedovršenog, s istim nedostacima, predrasudama, rupama u sećanju i znanju. Neko je koristi donekle, pa posustane. Ja sam nameran da zaokružim predviđen ciklus, nađem svoju meru i ne budem od onih kojima kažu, kad ih sretnu na ulici: „Ništa se nisi promenio.“ Kako je to moguće, da se misleći čovek ne promeni? Pa da je život igranka, a nije, posle sat vremena bili bismo znojavi i izgužvani, a kamoli posle sedam godina u žrvnju.

U času kad stara godina napušta scenu, a nova na nju stupa, junaci ove knjige prebiraju po sopstvenim životima u potrazi za osloncem, odskočnom daskom ili silom koja će ih voditi dalje. Jedan osnovac, jedna tinejdžerka, jedna penzionerka i sedmoro životnih udarnika u najboljim godinama, uhvaćeni u hodu, kazuju bez dlake na jeziku šta im je na umu, uvek vezani dubokom ljudskošću, katkad razdvojeni nemarnom igrom slučaja.

U ovoj duhovitoj pripovesti koja se, kao klupko, odmotava pred budnim okom čitaoca, pisac nam srce hvata za gušu i ne pušta ga do kraja, kada ste slobodni da se poslužite vinom i predahnete u tišini, s likovima koje od ranije znate, kraj jezera na kom ste i ranije bili. Ko okleva, neka ostane na suvom; ko želi, neka uđe u vodu. Preporučljivo je, u oba slučaja, ponuđenu čašu iskapiti do dna – vino je oporo, ali pitko, bistri misao i ne izaziva mamurluk...