TEOZOFSKI KLASICI, TOM 2

SEDAM VELIKIH RELIGIJA

Ani Besant

Naredna predavanja ne predstavljaju nešto više od uobičajenih izlaganja o četiri velike veroispovesti i namenjena su pre prosečnom čitaocu nego onome ko ih podrobno proučava. Održana su pred auditorijumom koji su činili uglavnom hindusi, uz nekolicinu zoroastrijanaca i hrišćana, tako da su se prilično oslanjala na njihovo poznavanje sanskritskih termina; zato su sada priložena objašnjenja kako se ti termini ne bi pogrešno koristili. Ona treba da pomognu pripadnicima sve četiri religije da sagledaju vrednost i lepotu ostale tri, različite od njihove, kao i da ukažu na njihovo suštinsko jedinstvo.

U predavanju o budizmu posebno sam obratila pažnju na pogrešna shvatanja koja su istisnula Budu iz srca njegovih sunarodnika, navodeći citate iz spisa koji sadrže originalne Budine reči. Moram priznati da ne poznajem uzvišeniji cilj koji bi se mogao pripisati religiji od ponovnog okupljanja svih podeljenih veroispovesti, pogotovo ukoliko imamo u vidu da one samo što nisu napravile razdor u istočnom svetu. One su kao majka i kćer, a svima su dobro poznate gorke porodične razmirice; pa ipak, da je prevladala želja za prijateljstvom na obe strane, svađa bi se prekinula. Ne tako duboko ukorenjen, ali zato sa znatno većom ogorčenošću, postojao je i antagonizam prema hrišćanstvu, čijem su zaoštravanju doprineli gruba osuda i, ne retko, napadi puni pogrde od strane pripadnika niže klase hrišćanskih misionara na cenjenu veru kojoj su pripadali skoro svi moji slušaoci. Ipak, oni su sa poštovanjem, a nakon izvesnog vremena i sa saosećanjem, saslušali izlaganje o veroispovesti koja je veoma mlada u poređenju sa njihovom i napokon priznali da je i ona takođe velika religija, ne tako strana hinduizmu. Ne mogu poželeti bolju sudbinu ovim predavanjima nego da budu poruka mira upućena srcima budućih čitalaca, kao što su svojevremeno bila jasno upućena srcima prisutnih slušalaca.

Glavni principi koji čine osnovu ovih predavanja su sledeći: svaka religija je prezentovana sa stanovišta okultnog znanja, kako u pogledu njene istorije, tako i u pogledu njenog učenja. Iako nisam odbacila zaključke donešene zahvaljujući strpljivom i napornom radu evropskih naučnika, ja sam ih bez oklevanja gurnula na stranu gde su se morali sukobiti sa tananim činjenicama okultne istorije – bilo u formi trajnih zapisa u kojima je celokupna prošlost veoma živo predstavljena, ili u formi drevnih dokumenata koji su delimično dostupni, zahvaljujući razumevanju Iniciranih koji ih brižljivo čuvaju.

Ovo se posebno odnosi na početke drevnog hinduizma i zoroastrizma koje savremeno shvatanje skoro potpuno prenebregava. Međutim, to shvatanje će, po sopstvenom nahođenju, smatrati da je gledište okultizma groteskno. Neka tako i bude. Okultizam može sačekati potvrdu svojih stanovišta u budućnosti, kao što se to dešavalo sa mnogim tezama koje su još od davnina bile izložene podsmehu; zemlja je verni čuvar i, kao što arheolog otkriva gradove zakopane u njenim nedrima, tako će se pojaviti mnogi neočekivani svedoci koji će potvrditi pravu drevnost ovih religija.

Kao drugo, smatra se da svaka religija dolazi iz jednog velikog Bratstva, koje upravlja duhovnim znanjem i čuva ga. Stanovište bilo kog člana ili nosioca poruke Bratstva je da svaka religija predstavlja iskaz večnih duhovnih istina, prilagođen potrebama vremena u kojem je nastao na početku one civilizacije koja je težila da oblikuje i predvodi svoju sopstvenu evoluciju. Svaka religija ima posebno poslanstvo u svetu, svaka je predodređena za odgovarajući narod i vrstu civilizacije koju treba da prožme – i na taj način svaka je povezana sa opštom evolucijom ljudske porodice. Nemogućnost da se to uvidi vodi ka nepravednom kriticizmu i pored toga što je poznato da idealna, savršena religija ne bi odgovarala nesavršenim i nepotpuno razvijenim ljudima; zato Mudraci moraju stalno da nadgledaju kakvi su spoljašnji uslovi prilikom presađivanja novog izdanka drevnog drveta Mudrosti.

Treće, učinjen je pokušaj da se u svakoj religiji bitno odvoji od nebitnog i da se ono usvoji kao nešto najvažnije, jer svaka religija podleže promenama usled neznanja, a ne mudrosti, ili vizije, već usled slepila. U kratkom prikazu ovih predavanja nije bilo moguće detaljno razlučiti, niti izložiti sve mnogobrojne nebitnosti. Pa ipak, naredni kriterijum može koristiti svako ko ima želju da odvoji trajne od prolaznih elemenata u okviru bilo koje religije. Da li je nešto drevno ako se nalazi u drevnim Spisima? Da li ono poseduje pečat osnivača religije ili svetaca kojima se pripisuje stvaranje određene religije? Zar se u svim religijama ne može pronaći nešto univerzalno? Što se tiče duhovnih istina, bilo koji od ovih kriterijuma je zadovoljavajući.

A što se tiče manje važnih stvari, kao što su obredi i ceremonije, zapažanja i običaji, korišćenje neke određene prakse, možemo se zapitati: „Da li je sve to ustanovio ili preporučio u drevnim spisima osnivač ili neko od njegovih najbližih učenika? Mogu li vrednost svega toga da objasne ili potvrde ljudi koji su okultnom praksom razvili svoje unutrašnje sposobnosti pomoću kojih je nevidljivi svet pretvoren u dobro poznatu oblast na osnovu vlastitog iskustva?“

Ukoliko je neki običaj skorašnji, star tek vek, dva ili tri, ako je lokalan, i ne može se pronaći ni u jednom drevnom spisu, niti se potvrditi okultnim znanjem, onda – bez obzira na pogodnosti koje pruža individuama u njihovom duhovnom životu – ne bi ga trebalo nametati nijednom sledbeniku bilo koje religije kao ograničenje te religije iz koje potiče, niti bi trebalo zamerati ljudima ukoliko ga ne upražnjavaju. Na ovom stavu treba posebno insistirati u Indiji, gde se običaji, koji su izuzetno tradicionalni ili pak veoma moderni, mogu lako poistovetiti sa hinduizmom čak i među njegovim sledbenicima, a da se pri tom hindus koji ih ne prihvata smatra inferiornim, čak neortodoksnim. Ovi običaji, i pored toga što im njihove pristalice pridaju veliki značaj i smatraju ih korisnim, ne bi trebalo da predstavljaju opšte pravilo, pa ih zato treba smestiti u grupu nebitnosti. Dobro je rečeno da dok u suštinskim stvarima treba da postoji jedinstvo, u nebitnim stvarima treba da postoji sloboda, a u svima njima milosrđe.

Da je svako sledio ovo mudro pravilo, manje bismo slušali o suprotnostima i sektaškim razmiricama koje sramote samu reč „religija“. Ono što bi trebalo da bude izvor jedinstva, oduvek je bilo neiscrpno vrelo podele, sve dok mnogi, izgubivši strpljenje, nisu odbacili religiju kao najgoreg ljudskog neprijatelja koji svuda unosi sukob i mržnju.

Neka ova skromna knjiga, objavljena s dubokim poštovanjem prema svim religijama koje pročišćavaju čovekov život, uzdižu njegove emocije i teše ga u patnji, bude poruka mira, a ne borbeni poklič; jer nastojala sam da prikažem pojedinačno svaku religiju u njenom najboljem svetlu, njenoj najčistijoj i najokultnijoj formi, kao da svakoj pripadam i svaku propovedam kao svoju sopstvenu. Za teozofa „ništa ljudsko nije mu strano“, te stoga on oseća samo duboku simpatiju prema svakom izražavanju ljudske težnje za Bogom. On istražuje kako bi svakoga shvatio, a ne radi bilo čijeg preobraćenja; i otvorenom ponudom da sa nekim podeli znanje koje je stekao, on se nada da će produbiti svačiju veru oplemenjujući je znanjem, kao i razotkrivanjem zajedničkog temelja koji podupire sve religije.

Zbog ograničenog vremena, mnogi citati koji su potkrepljivali određena gledišta ili su ukratko prikazani ili izostavljeni u objavljenim predavanjima. Oni su sada dobili svoja odgovarajuća mesta, zajedno sa nekoliko citata iz originalnih beleški koji su takođe bili izostavljeni zbog nedostatka vremena.

Adjar, Ani Besant, 3. januar 1897. god.