SUDBINE

Ro­man is­tan­ča­ne ose­ćaj­no­sti.

Kao i u prethodnim romanima (Tata i Ej), i u ovome romanu reč je o porodici, s tim što ovoga puta ne o rasturenoj, nema potrebe za grčevitim pokušajima „da se svi krajevi sastave“, već je porodica tek u nastajanju... Naime, glavni junak i pripovedač ovog romana stručni je savetnik u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, služ­bi koja nikome službu uistinu nije našla, čovek koji ima posao, ali nema posla... U takvoj grotesknoj situaciji i roman Sudbine počinje da izlazi iz okvira realnog pri­povedanja u kojem prevladava mesijansko osećanje glav­nog junaka: on shvata da je on sam taj koga je bog poslao da sudbine zlosrećnih ljudi uzme u svoje ruke i da je postao odgovoran za njih, ali ne kao službenik već kao pastir. Provokativno zavodljivo je što se gotovo svi protagonisti ovog romana konstantno smanjuju. To „smanjivanje“ zapravo je svođenje na meru čoveka, odricanje od svih blagodeti hedonizma i prihvatanje male sudbine.