SRPSKI KNJIŽEVNI ZVERINJAK

Vrednost jednog pisca u književnoj istoriji određuju njegova najbolja i najznačajnija dela. A značaj tih dela ne mogu da umanje ni druga ostvarenja istog autora, ma koliko slaba i brojna bila, a pogotovo ne njegovi vanknjiževni gresi.Po istom kriterijumu određuje se i vrednost jednog književnog perioda. A da nije tako – ako bi i bilo pisca koji bi, zahvaljujući izrazitoj literarnoj i životnoj suzdržanosti, mogao da odoli zubu vremena, ne postoji epoha u istoriji književnosti – nacionalne ili svetske – koja bi dobila prolaznu ocenu. Od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana, srpska književnost dala je brojna značajna dela. Istovremeno, taj period je i u vanknjiževnom i u književnom životu ponudio nepreglednu količinu priloga za „opštu istoriju beščašća“.U knjizi Srpski književni zverinjak, koju je Službeni glasnik objavio 2011. godine, Radovan Popović nudi pregršt dokumenata u vezi sa književnom i vanknjiževnom sudbinom srpskih literata i srpske literature u periodu od 1944. do 2000. godine. Zverinjak je proširena verzija knjige Pisci u službi naroda, koju je isti autor, u izdanju „Politike“, objavio 1991. i koja je obuhvatala period od 1944. do 1975. godine.Kroz dnevnike pisaca i književnih poslenika, njihovu prepisku sa kolegama, srodnicima i moćnicima, zvanične dokumente iz rečenog perioda, delove stenograma sa sednica književnih udruženja… čitalac ovog zbornika ima priliku da se upozna sa jednim mučnim, svakoj, pa i umetničkoj slobodi izrazito nenaklonjenim vremenom, i sa ponašanjem umetnika u uslovima žestokog pritiska. Ima priliku da prati kako se, sa društvenim promenama, menjaju ponašanje umetnika i njihovi međusobni odnosi i da se uveri kako je ljudska slabost, pa makar u pitanju bili i vrhunski umetnici, pravilo, a hrabrost izuzetak. Postupak hronološkog nabrajanja dokumenata, bez autorskog komentara, ali bez izbegavanja ponavljanja istih sadržaja u njima, koji koristi Popović – suočavajući nas sa bezbrojnim ponavljanjem imena istih ljudi u bezbrojnim upravama, komisijama, delegacijama i u kao jaje jajetu sličnim situacijama – doprinosi utisku autentičnosti i naglašava teskobu epohe, koja se u mnogo čemu razlikuje od naše, ali u mnogo čemu, nažalost, podseća na vreme u kom živimo.Dopustivši prohujalom vremenu da oživi kroz dokumentovane tragove koje je ostavilo, Popović, tako, svesno ili nesvesno, ruši brojne stereotipe o njegovim negativnim i pozitivnim junacima, poručujući nam, istina, i da ni đavo nije tako crn kao što ga zamišljamo, ali, još naglašenije, da je u ovozemaljskom paklu anđele teško sresti.Nakon što zaklopi stranice ove knjige, čitaocu ostaje gorak ukus u ustima. I potrebno mu je vremena i muke da pisce dela koja ceni odvoji od njihovih slabosti i niskosti. Ali, pošto što to vreme protekne i pošto se s tom mukom izbori, postaje snažniji, otporniji na niskost koja ga okružuje i sposobniji da u vremenu u kom živi razdvaja umetničko žito od kukolja loše književnosti i životnog jada.Jer ono što vredi, ostajalo je, ostaje i ostaće. A ono što ne vredi – bilo da su u pitanju loša dela i gresi dobrih pisaca, bilo da su u pitanju loši pisci i njihove opačine – svakako će prekriti zaborav.