SRNEĆA LEĐA

Šta čini nečiji život vrednim pripovedanja? Neobičnost. U redu, takav odgovor je samorazumljiv, uobičajen, predvidljiv, očekivan… Da bi se pripovedalo o bilo čemu, regularni poredak tog „bilo čega“ mora biti poremećen, iščašen, „ispao iz zgloba“. Mora se, dakle, pričom potvrditi njegova neregularnost, i tu priliku nije propustio nijedan pisac otkad je sveta i veka, i svrbljive potrebe da se ljudske misli skrase na papiru, u nekakvoj vražijoj formi.

Ali, šta sa običnošću? Kako o njoj pripovedati? Kako učiniti junacima (ako je to dobar pojam, jer tu nikakvog „junaštva“ nema) one koji se ni po čemu ne izdvajaju, one koji ne privlače ničiju pažnju nego čame u svojim malim, anonimnim životima, avaj, tako nalik životu svakog od nas? Ana Marija Grbić se u knjizi fascinantnih, maštovitih priča iz ljudske svakodnevice, sa obećavajuće iznađenom, iznenađujućom kovanicom u naslovu jednog od ciklusa „Skorosmrtnica“ (na sreću, ni današnji pesnici, poput AMG, nisu zaboravili na obavezu da „kuju reči“), sva predala nastojanju da u običnosti vidi uzvišenost, tragičnost, grotesku, komičnost, smeh u suzama, prepuštajući se gotovo karnevalskoj raspojasanosti jezika. O čemu god da pripoveda, a neizostavno je reč o neobičnoj običnosti (to je iskupljujuća sintagma), Ana Marija Grbić čini to sa inventivnošću poetske mikroskopije života. I za rezultat imamo knjigu Srneća leđa koja se čita od korica do korica, u jednom dahu, pa opet iz početka. Da bi se, u krajnjem zbiru, i u slučaju Srnećih leđa potvrdilo prastaro pravilo da je uspela kratka priča mnogo duža nego što na prvi pogled izgleda. Takoreći roman, sveden na svoju suštinu.

– Mihajlo Pantić