SLOVENSKA MAGIJA - BALKANSKI KULTOVI

Knjigu koju vam predajem na uvid pripremala sam sa izuzetnim zanimanjem i zadovoljstvom. Živela sam nekoliko godina u Srbiji, putujući kroz delove Balkanskog poluostrva koje naseljavaju južni Sloveni, sve do granica sa Grčkom i Albanijom. Narodna medicina, o kojoj sam saznavala na ovim putovanjima pripada dolini reke Morave u Srbiji, istočnoj i centralnoj Bosni, dolini reke Lim, južnoj Dalmaciji, delovima Crne Gore i Makedonije.Za sve to vreme mogla sam da zapazim i mnoge karakterne osobine i posebne običaje ovih naroda. Jedna od osnovnih karakteristika ljudi iz ovih krajeva je izuzetna sposobnost da se u svakom trenutku prilagode najrazličitijim promenama životnih uslova. Ta njihova vitalnost se uglavnom oslanjala na tradiciju, zdrav razum i lično iskustvo. Njihovu životnu filozofiju možda najbolje opisuju dve tipične uzrečice: “u nevolji i hrom će da zaigra”, ili “bolje da ti žališ nekog nego da neko žali tebe”. Tipično je, takođe, da se starci na samrti uglavnom ne žale, već se sami pripremaju za poslednji čin, kao što se i umrlo dete više ne oplakuje pošto se rodi drugo.Većina narodnih rituala, na ovaj ili onaj način, gotovo uvek imaju neke veze sa zdravljem. U bolesti se pokazuju uobičajena osećanja prema bolesniku, od potpune ravnodušnosti do sažaljenja, što je karakteristično za ljude koji žive u teškim uslovima…Lekar u ovim oblastima treba da bude osoba sa puno takta. Ranije je pacijent, sa minimumom zdravstvene kulture, umeo da popije lek zajedno sa hartijom u koju je bio zamotan. Čula sam i priču o nekoj ženi koje je popila bocu bezbojnog, gotovo bezukusnog leka i nastavila da pije vodu iz nje, misleći da je i ranije u njoj bila voda. Uobičajeno je da pacijent zadrži ostatak leka posle ozdravljenja i daje ga drugim članovima porodice u slučaju da se razbole, a da pre toga nisu konsultovali lekara. Prepisani recepti se nose kao talisman, stavljaju umesto flastera, pa čak i gutaju sa vodom.
ODLOMAK IZ KNJIGE:Sudnji danVeruje se da čovek pada u postelju ili umire kada mu za to dođe trenutak, odnosno kada mu je “suđeno” ili “zapisano”. Ukoliko mu je sudbina ili sreća da se oporavi, sigurno će tako biti. U međuvremenu, bilo bi nesmotreno, ako ne i grešno, boriti se sa neminovnošću. Do jednog trenutka čovek se nada da može uticati na nevidljivi i vidljivi svet, a kada svi pokušaji padnu u vodu, ostaje samo razočaranje. Tako tvrde oni kojima je rečeno da nema mnogo nade za ozdravljenje nekog bliskog rođaka, pa ga odvode kući da tamo dočeka smrt i uglavnom se trude da mu omoguće što bolji kraj. Jedan istraživač iz osamnaestog veka zabeležio je zanimljivo zapažanje iz razgovora sa dalmatinskim seljacima.Zbog čega su, na primer, više voljni da plate lekaru kada je u pitanju životinja nego čovek?Cena lečenja životinje je niska, i, ukoliko se lečenje ne okonča povoljno, zarada od prodate koze će biti veća od troškova. Kada je u pitanju čovek, cena lekara je znatno veća, a neuspeh u lečenju izaziva dodatne troškove sahrane. Dok su se članovi jedne porodice revnosno molili za ozdravljenje obolelog bika, njihova rođaka je ležala u groznici izazvanoj poslednjim stadijumom tuberkuloze. Za nju se niko nije ni molio, “jer je sposobna da se sama moli za sebe, a bik je neuka sirota životinja”. Opstanak čitavog domaćinstva zavisio je u neku ruku od bika, a od samrtnika je zavisilo samo jedno bolesno dete. Ipak, bolesnoj osobi se pruža puna pomoć i o njoj se nesebično brine čitava porodica sve dok postoji nada u izlečenje, ali joj se ne poklanja gotovo nikakva pažnja u toku poslednjih nekoliko dana ili časova života.Priče i praznoverja se nastavljaju i opstaju, ponekad različita od svoje prvobitne namene i značenja. Razumevanje prirode raznih verovanja, narodnih priča i tradicionalnih poslovica značajno je ako potiče iz iskustva ili mašte ljudi koji ih pričaju. Sve što seljak zna o bilo kojoj religiji, magiji ili metafizici dopire do njega i prenosi se dalje uglavnom u obliku priča i legendi u vezi sa biblijskim, mitskim ili čudesnim pojavama I ljudima.
Duša i teloMnogo pre Tejlora, Levija Brila, ili Lovrića, jedan putnik u Dalmaciji je napisao: “Morlaci neguju verovanje u snove, i to je definitivno razlog tako velikom broju praznoverica…” Pošto ih mrtvi rođaci posećuju, molitve se sledećeg dana upućuju dušama umrlih, ili se traga za nestalim blagom. Ako ga ne pronađu, blago je, kažu, nestalo voljom đavola. Nije jednostavno zabeležiti snove ljudi, naročito ne onih čija su iskustva tokom sna bila najzanimljivija. Ljudi koji ozbiljno shvataju snove izbegavaju bilo kakve razgovore o njima. Na taj način oni mogu da prepoznaju zlo, kao i da provere povoljno proročanstvo snova. Neki prihvataju određene snove kao istinite doživljaje, a drugi gotovo da ne razlikuju te snažne impresije od stvarnosti. Ima ih koji san definišu kao specifično stanje tela i duha, i onih koji veruju da tokom sanjanja duša odlazi i vraća se. Varijacija ima koliko i teoretičara. Oči, rekao je neko, kada se zatvore, mogu otići i posmatrati stvari negde drugde. “Sve se svodi na to da se duša odvaja i odlazi dok samo krv ostaje; ona je ta koja održava život.” Smatra se da čovek koji sniva ne podleže ni pokretu ni promeni, ali da u snu ipak povremeno vidi stvari koje objektivno ne postoje, da ima vizije.
Astralna putovanjaBića obdarena posebnim sposobnostima napuštaju svoja tela tokom noći i postaju duhovi, zmajevi ili životinje. U okolini Gusinja još uvek se veruje u postojanje veštica. U drugim krajevima sam se upoznala sa sećanjima na zmajeve, stuhe, vedogone, itd. Ljude koji tokom sna postaju duhovi ili životinje, bikovi ili zmajevi ili se, obdareni natprirodnom snagom, bore sa zlim duhovima, neprijateljima svojih sela, donosiocima oluja. Veruje se da vilenjaci, zapravo travari, takođe imaju sposobnost kretanja u snu, sposobnost letenja i menjanja oblika postojanja.Razlika, ne samo lingvistička, postoji između pojma duša i duha. Čovek izdahne i njegova duša ga napusta. Četrdeset dana ona lebdi iznad groba ili blizu starog doma. Šta se potom događa? Postoji više raznih verovanja. Duh se ponekad vraća telu. Termin duša se koristi u smislu nečeg večnog, trajnog u čoveku ili je označeno kao avet, priviđenje. Mnogo manje se zna o značenju duha.U područjima gde postojeće legende prave zabune zbog protivrečnih verovanja kad je reč o odredištu duše nakon smrti – njen odlazak u raj ili donji svet, prianjanje uz telo u grobu, njenom opstanku u “mračnoj kući”, njenoj reinkarnaciji u telu životinja, itd – otvara se prostor verovanja o višestrukosti duše. Jedna stara žena mi je pripovedala o lošem vremenu na dan godišnjice smrti svog supruga. Da li je verovala u život nakon smrt? Ne. Čovek umire. Pa ipak, on bi se vraćao u njene snove uvek kada bi zanemarila njegov grob. Uostalom, čovek retko sanja žive. Ptice nigde tako lepo ne pevaju kao u okolini groblja; moguće je da mrtvi vole da ih slušaju u dokolici, ili, što je još verovatnije, to su duše umrlih:“I dajemo im (mrtvima) hranu… Pop tvrdi da su na nebu, ali ja ne verujem. Kako mogu otići na nebo i biti ovde u isto vreme?”Na osnovu poznatih verovanja i narodnih priča proizilazi da se samo mrtvo telo može vratiti. To je izuzetak koji se nameće samo u slučajevima kada se mora obaviti neka zanemarena ili zaboravljena obaveza, ili kada se radi o ispaštanju grehova. Nakon toga se telo vraća u grob.
I srce ima dušuIzvesne biljke daju ili uvećavaju snagu, čije je sedište u stomaku ili “srcu”. To sam shvatila kada su mi neke biljke, delove životinja ili amajlije opisali kao “sile” koje su već bile isprobane i koje je trebalo zadržati. Na žalost, nisam uspela da sakupim podatke koji bi mi pomogli da definišem “tehniku” upotrebe “sile”. Snaga, sila, vrlina, su odabrane reči da bi se opisale te posebne osobine u ljudima, zverima, biljkama i stvarima. “Snagu” ne možemo poistovetiti sa duhom, iako se definicija bitno ne menja. Kamen nema dušu, mada neki tvrde da raste sve dok se ne iščupa zajedno sa korenom. Veruje se da određeni kamen ima moć ili izvesnu snagu. Da bi se sprečila zaraza, zlo oko ili magija omiriše se znoj pod pazuhom ili ruka provučena između nogu,” jer ako se radi o sili, sila silu izbija”. Rečeno mi je da to uvek treba uraditi, jer je “dobro za sve”.Zanimljivo bi bilo znati da li amajlija ili magična biljka (na primer. biljka ubrana na veče svetog Jovana, po mesečini, posle proricanja, itd.) duguju svoju moć nekim posebnim okolnostima ili se samo po tome prepoznaju. Izvesne amajlije gube svoju moć posle nekog perioda. Zmijska košuljica, na primer, ima “snagu” samo godinu dana (Bosna), slepi miš kao čudotvoran ljubavni “stimulans” uspeva samo jednom, mada nakon toga ne sme biti nepažljivo odbačen. Duša čoveka živi u srcu. Duša ima dva oblika, senku i duh; prvi oblik prepoznajemo kada je svetlo i toplo, drugi samo kada je hladno. Ukoliko čovek izgubi senku, on prestaje da diše. U snu senka napušta telo i duh, a potom pripoveda sve što je videla na svojim natprirodnim putovanjima. Sve potiče od glave. Ona je centar kretnji drugih organa. Duša ponire u telo, pluća i srce u vidu vazduha. Duša daje život telu i ne napušta zdravo telo. “Duša mu je u nosu”, kaže se za čoveka kome se smrt približila. “Krv teče venama kroz telo, prečišćava se i ističe. Čovek umire kada arterije izumru, a telo ne može da zadrži vazduh, dušu”.Upoređujući različita verovanja, zanimljiva je priča o ženi koja daje život zmiji. Zmija je uvek nevidljiva i dovoljno brza da nestane i skrije se. Smrt, pošto je u smislu uništenja i nepostojanja skoro neshvatljiva, ima manje čvrste spone sa telom nego sa psihom. Prema opšte prihvaćenom verovanju, telo zlog čoveka ne podleže truljenju. Ono leži pod zemljom neizmenjeno ili služi kao osnova novog života, ali ne poseduje dušu. Đavo, u čijoj je moći, ispunjava prazno telo krvlju i ono se budi noću kao vampir. Dok se ne uništi, dok se zlokobni mehur ne probode dobro zašiljenim crnim trnom ili ne spali, ono će nastaviti da uživa u potajnoj telesnoj ljubavi, u stvaranju potomstva. Može se pronaći kako u grobu puši i opija se kao i u životu, može biti ranjavan, ili da na svojim čestim putovanjima od groblja do sela pocepa čarape u kojima je bio sahranjen.
Bića iz senkeDuša, ona koja odlazi u smrt, nije uvek u obliku duh-duše. Svi duhovi i aveti su slični među sobom po izvesnoj neodređenosti, suptilnosti, nevidljivosti, neopipljivosti. U isto vreme, svi su oni krajnje apstraktni ili “spiritualni”. Tako i nastaju nejasnoće u proučavanju narodne psihologije. Objektivno gledano, neistinita je tvrdnja da se narodna psihologija bazira na postojanju mnoštva duhova ili sedišta energije, jer laici se ne bave posmatranjem čitavog lanca odabranih asocijacija, van pojedinih stvari i slučajeva. To pruža sliku nelogičnog mišljenja, jer priznaje međusobno isključive fenomene, kao što je prisustvo dva stanja, istovremeno prisustvo na raznim mestima, postojanje i života i smrti, i sve druge nedoslednosti koje nalazimo u raznim verovanjima o nevidljivom svetu uopšte. Moguće je da je ovakav stav, koji nema veze sa pseudonaukom, sistematizovanim verovanjima i racionalizovanim praznoverjem, magijom i nadrilekarstvom nasleđen iz antičkih vremena.Duša kao senka ili “osenčena priroda” često je predmet razmišljanja u čiji okvir spada “hvatanje” i “sahranjivanje” senke, žrtvovanja u cilju neškodljive vradžbine, procene bolesti, pružanja sigurnosti i ostalo. Verovatno da ovakva razmatranja opravdavaju izvođenje specifičnih obreda. Ukoliko osoba izgubi senku, nadvlada je ili od nje bude nadvladana, ili dozvoli da ova padne na nečisto mesto, ona oboli ili poludi. Povratak aveti može takođe biti u obliku senke. “Senoviti čovek” je ime za onoga koji je izgubio svoju senku i koji luta bez svoje duše. Odraz, kao i senka, može biti uhvaćen. Jedan od načina hvatanja zlog oka je “viđenje” odraza oka u zdeli vode. Stvaranje odraza na vodi je očišćenje, umivanje duše. Pogled u čistu vodu je lek, a odraz u nečistoj vodi je put ka zarazi. Naročito zelenkasta stakla, kao voda Damaska, “dobra su po zdravlje”. Obrnuto, deca i bremenite žene ne bi smele da vide svoj odraz.Unutrašnja (suštinska) duša, u individualnim slučajevima, izvanredno je tanana, kao vlas kose; ona je sićušna kao zrno graška; slična je pari, nejasnog oblika i veličine; ona je kao jezičak plamena. Neki je zamenjuju sa dahom. Ne znam da li ikada podseća na čoveka, čija je senka nešto drugo, ili, što je verovatnije, pripada drugom svetu ideja.Najupečatljiviji oblik duše je životinja ili monstrum, kao permanentan oblik unutrašnje psihe, konkretno opažen.“Duša živi u čoveku i tananija je od kose; ima stopala kao u mrava i u obliku je magle ili pare.” Beličasta je, nalik je na guštera i nevidljiva; kao vazduh je.” (Srbija) Ljudsko telo je koža koju je zmija svukla sa sebe, a duša je zmija koja je izašla iz te kože. Telo čoveka se menja sa godinama, ali ćud ostaje ista. Duše zlih ljudi pretvaraju se u zmije posle njihove smrti. Blagonaklona, obično nevidljiva, kućna zmija je bez sumnje čuvar pređašnjeg kulta. Ona je sreća kuće. Zmaj odbacuje svoju kožu i krila kada se pojavljuje kao čovek. Iz skorije zbirke epskih priča potiče i ona o neprijateljstvu jastreba i zmije kao starom simbolu srpsko-turskih sukoba.