SENTIMENTALNO VASPITANJE JUNAKA ROMANA

Nije istina da pisac mora da zna baš sve vezano za književnu tvorevinu koju je stvorio. Ne mora da ima baš takvu kontrolu nad (svojim) junacima: valjda su i oni zaslužili da imaju poneku tamnu, skrivenu stranu?
U novoj knjizi priča, izrazito metaproznog impulsa i u živom intertekstualnom dijalogu sa dobropoznatim imenima svetske književnosti – Tolkinom, S. Kingom, Dž. Ostin, A. Kristi, Asimovim, Melvilom, Lorkom, Hjanlajnom i dr, pa sve do povratka „razgovoru“ i sa sopstvenim autorskim „ja“, Đorđe Pisarev otvara vrata ličnoj (s vremena na vreme autoironičnoj i humornoj) autopoetičkoj viziji „sentimentalnog vaspitanja junaka romana“.
I dok se negde u palimpsestima teksta naziru Dikensov Dejvid Koperfild, Geteov Vilhelm Master, Volterov Kandid, Fildingov Tom Džouns ili pak Manov Čarobni breg, sada u jednom sasvim novom postmodernom spisateljskom činu dekonstrukcije, Pisarev aktivira žanrovski eksperiment sa romanom o umetniku (künstlerroman) i ukršta ga sa sopstvenim odnosom prema procesu pisanja, koji kao rezultat čitaocima nudi jasnu ideju o moći književnosti i njenom statusu.Čitav niz ulančanih karika iz suptilnog sistema narativne strategije, a sa akcentom na Junaku, i to ponajviše junaku (bildungsromana) slažu se, uz tihi klik(taj) u zaumnim, duhovitim i maštovitim sklopovima (sentimentalnim slapovima emocija), a radoznali čitalac ove minijaturne novele savladavaće „stepenik po stepenik“, idući u korak sa samim piscem, uz nezaobilazno „zadfovoljstvo u tekstu“ – dobijajući tako estetsku, ali i teorijsku sliku o delovanju proze/priče na ljubitelje umetnosti, to jest: života!