RUŽA I TRN

Pesništvo Marice Lukić pratim odavno, skoro od samih njenih prvih koraka u svetu poezije. Neke njene pesničke knjige pesama i pesama za decu propratio sam svojim osvrtima i preporukama, da izbegnem reč recenzija, u tim godinama suočavao sam se pesmama u kojima se nazire da lokalna književna javnost ne prepoznaje u pesništvu Marice Lukić ono što smo moji prijatelji Duško Trifunović, Moma Dimić i ja, prepoznavali i ohrabrivali. Ostaću pri sumnji u nerazumevanje sredine da ne bih išao šire jer to „šire“ ni mene ne prepoznaje.
Već u uvodnoj pesmi Lukićeva se jasno obraća nekima kojima je pesma odgovor.

„Moja djela nisu nečega sjenaDa ih mogu rušiti aveti razne.Moja su djela za sva vremena,Njihove prijetnje ostaće prazne.“Kada govorimo o trajnosti umetničkog dela, osporavanog ili neosporavanog, obično koristimo ono pitanje: Ko je bio važan kulturni delatnik ili ministar u vreme kada je Neruda pisao pesme, na primer. I kako u ovoj knjizi ima dosta pesama u kojima prepoznajem gorčinu, blagu tugu i neblag otpor, ostaću pri jednoj misli da pesnikinja kada započne pesmu u kojoj podvlači ili razblažuje gorčinu gorkim rečima to je odvede u sve veći jar.Ni ova knjiga nije bez rodoljubivih pesama a čak je u knjizi i jedna šaljiva pesma, kao da želi da malo ublaži gorčinu u pesmama o kojima sam na početku ovog teksta govorio.Čitaocu preporučujem da obrati pažnju na male pesme bez naslova, katrene, u kojima je sažeta sva misaonost ove knjige.Pero Zubac