PROBLEM DRUGOG U POZNOJ MODERNI

Pitati danas o Drugom, to na prvi pogled može izgledati kao postavljanje jednog od pitanja koja su, među mnogim brojnim pitanjima, u jednom trenutku došla u žižu interesovanja, dosegla zenit i potom bila prevaziđena. Pitanja u filozofiji danas kao da se pravo niotkud pojave, kratko traju i onda izlaze iz mode; čini se da je duh postmoderne epohe takav. Na svu sreću, postmoderna, koja se u tzv. kontinentalnom pristupu zacarila u drugoj polovini prethodnog veka i sama, zajedno sa ukupnim ubrzanjem istorijskih procesa, izlazi iz mode onako kako je u nju i ušla.

Zapravo, postoji neodređenost u pogledu određivanja početka postmoderne. Pojedine interpretacije već Marksov preokret u shvatanju stvarnosti tumače kao preokret u pravcu postmoderne, dok neki, kao Epštejn na primer, uzimaju Oktobarsku revoluciju za prvi postmoderni događaj.1 Neki početak postmoderne vezuju za Ničea, a neki, opet, za Liotarova predavanja s Tehnološkog instituta u Kvebeku, držana 70-ih godina prošlog veka (kod nas objavljeno kao Liotar (1988)). To je zato što je filozofija uopšte izašla iz mode, najpre tako što je strogo zatvorena u univerzitete, a njeni protagonisti postali profesionalni rešavači problema, kakvi god oni da su.