PRIČE O MUŠKOM I DRUGE PRIPOVETKE

Niko nikada u srpskoj književnosti nije pisao tako strastveno i zavodljivo o Banatu, i Vojvodini uopšte, kao što je to činio Miloš Crnjanski. Veliki pisac sledi i osvaja događaje u sebi i u prostoru, ali doživljaj iz događaja poklanja čitaocu. Uzvisiti se i odužiti životnom, neizbežno stvarnom i onome što je snoliko, biti i sam i porodičan i narodan i Sveti, od svih tih bezgraničnih slagalica useva, bitaka, dolazaka i odlazaka, njiva, kuhinja, zgrada, kasarni, hramova, do svetova u sebi samom... Učiniti opisano trajno vidljivim i čujnim, učinjeno i izrečeno protkanim svim između zemlje i neba, Boga i Paora, disanjem i pisanjem raširiti kožnu nošnju, a likovima podariti sjaj čitalačkog otkrića... Upravo to je veliki pisac pretvorio u priču, dijalog, šapat, san i seme za pamćenje. U ovim storijama i proznim celinama, naravno, nema podele na muško i žensko, ni među ljudima, ni među pticama, ni sred vike, ni sred tajca, ni među olujama, ni među suzama... Muškost je ovde posvećena i svetli u senci, strasti i žrtvovanju, ali i u dnevnim ikonama i oblacima od kojih nastaju vekovni svevremeni šapati...