POVRATAK U VIZANTIJU

Poezijom pokušavamo da čitamo znakove. U Studenici, negdanjem lovištu zeverova, oko raspeća su zvezde, spolja je sve rekli bi romaničko unutra sve romejsko, a krajnje i na kraju srpsko. Otvara se Žiča, Spasova crkva, kao korablja spasenja, uz mnoštvo manjih barki, arki, porinutih nad poljem i drumom koji vodi ka Kraljevu, flota postavljena i uzneta brižljivim vizantijskim vezom. A na drugoj strani, usred svakog progresa u vodenici smrti, kako nam svedoči Justin Ćelijski, jedan namćorasti filosof Berđajev Nikolaj, prorokuje Novo srednjovekovlje, u kome kaže da će svi morati da se opredele, za ili protiv Hrista. Znamo novovizantijski odgovor, jer isti je kao i hiljadugodišnji san Romeja. Pa za njim Tarkovski Andrej, putevoditelja uspavljuje stihovima Otkrovenja, a Solženjicin Aleksandar, na ledu istoka i u ognju zapada, kao i Rumi, pesnik i učitelj naroda Istoka, govori o srcu i o čoveku, i o slobodi hoće li to srce biti opredeljeno za dobro ili za zlo. Da ne govorimo posebno o jednom drugom Nikolaju od čije se reči još uvek prstena voda na jezeru ohridskom, a kada već pominjemo Nikolaja onda i onog u krvi ovenčanog, poslednjeg vizantijskog cara. Namerno kažem vizantijskog, jer mnogi se danas prežu da dokažu da takva država nikada nije postojala i da se Istočno rimsko carstvo nik-da nije tako nazivalo. I baš zato što to nije ime iz prava, nego ime duha koji sveprožima nasleđe svih koji bejahu oplemenjeni kulturom koju zračila je negdašnja romejska imperija, slobodno možemo sa njim u simvoliku svake vrste, u molitvu, pogotovo u pesmu. Ili kroz pisma mladom pesniku Hamvaša Bele, koji u stradanju naIstočnom frontu, pored Boga, i ruskog čoveka, otkriva, devesto godina posle zvaničnog pada Carigrada, male vizantijske crkvice i dušu kojom ona odišu. Mnogi su toponimi još uvek u slatkom tinjanju vizantijskom, mnoga manastirska pravila, koje se drže od vremena onih, mnoge vrednosti proživljene jednim milenijumom, kojima se bezrezervno vraćamo uvek kada se iz pepela, koji načini oganj duha vremena, podižemo.Odlomak iz eseja O Vizantiji ili o svetlosti