POVRATAK

„. . . Držeći se za ruke, dvoje dece još je trčalo putem prema nadvožnjaku. U isti mah je oboje palo, ustalo i ponovo potrčalo. Veće podiže slobodnu ruku i, okrenuvši se licem prema vozu i prema Ivanovu, poče da maše rukom kao da doziva nekog da se vrati. Tad oboje ponovo padoše na zemlju. Ivanov vide da je jedna noga većeg deteta u valjenci, a druga u kaljači – zato je tako često i padalo. Ivanov zatvori oči ne želeći da vidi i oseća bol dece koja su pala, dece koja su malaksavala, a onda i sam oseti kako mu ključa u grudima, kao da je srce, zapretano i izmučeno u njegovom telu, lupalo dugo i uzaludno čitavog njegovog života, i tek se sada dokopalo slobode, preplavivši čitavo njegovo biće toplinom i ganutošću. Najednom, spoznao je sve što je znao i pre, ali mnogo tačnije i stvarnije. Pre je osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a sada ga se iznenada dotakao obnaženog srca. . . .“Povratak