POSTOJATI

S malom grupom ljudi izolovani ste na dalekom ostrvu, živite kao u kameno doba i ubeđeni ste da ste da osim vas ne postoji više niko. Da li biste u takvoj situaciji želeli da produžavate ljudsku vrstu?

U romanu POSTOJATI Sava Bunčić istražuje to pitanje, kao i neka druga, vrlo slična i neraskidovo povezana. Da li su ljudi ispunjeni kada su sve njihove osnovne potrebe za život zadovoljene i nalaze se u ravnoteži sa prirodom od koje zavise ili im za sreću treba mnogo više? Gde i zašto pojedinac počinje da zanemaruje interes ljudske zajednice kao celine i biva obuzet gramzivošću, sebičnošću i zaboravom o tome kako to što radi utiče na život sledećih generacija? Ljudi sumnjaju da njima, na nivou populacije, upravlja neki nesvesni nagon za samouništenjem. Da li ono najuzvišenije što je priroda ikad stvorila, ljudski um, može da kontroliše sopstvene mračne strane? Može li to sam um da otkrije ili mu jedino priroda može dati odgovor?