PEPELJUGA UMIRE

Dramatična ispovest glavne junakinje koja iz perspektive bolesti presabira čitav svoj život, ispovedajući se u magnetofonsku traku.
Takav trenutak i takav način ispovesti oslobađaju je svih mogućih kompromisa i obaveza, svake političke korektnosti i društvene mimikrije.
Ona govori neposredno i u prvom licu. Govoreći o odlasku iz kuće u Banatu, o životu u Beogradu i potom o preseljenju u Beč, o tome kako je neočekivano postala grofica, a potom se suočila s mnogim preokretima i otkrivenim tajnama u svojoj i u egzistenciji svojih bližnjih, junakinja Dangubićevog romana ispoveda istine i laži, obmane i privide vlastitog života, oštra i prema sebi i prema drugima.

„Neko je zatočen u prošlosti, neko u sopstvenom egu, neko u laži.“