PECILIN

Povratak superčikaO pesmama Čika–Pece Petrovića (i lektirama u dobu ljubaznih robota)
Ovih dana sve zveči. Komeša se i u nama i oko nas. Velika bitka našeg vremena stiže do krajnjih granica. Rat se sad bije, između ostalog, i za to gde će nam oči i um i duša od sada boraviti.Da li ćemo, kao Alisa, taj mali dežurni krivac (u ženskom rodu krivâ?), otići iza naših „ogledala“ — svih ovih ekrana gde titraju tačkice boja i zaumni svetovi koji nude više nego što možemo konzumirati...? Ili ćemo skrenuti pogled i um na nešto drugo? Petodimenzionalno? Životinje, Biljke, Vetrove i druge ljude? Možda čak i na reči na papiru koje žude da budu naglas i u radosti izgovorene?Da, da... Dotle je došlo. Odsudni je čas za avanturiste duha i branitelje kulture planete Zemlje, pre no što sve tehnologizujemo, a onda raselimo čovečanstvo u svemir, po savetu naučnika. Vreme je da se iznova junački plaštovi zavijore, da glasovi toplo zazvuče oko nas...Nije druge no da priznamo: osim Superteta, potrebne su nam opet i Superčike. Autoriteti. Ljudi moći, zabave, suštine. Magovi fora i fazona.Čike u srpskoj kulturi imaju suštinsku ulogu, natprirodnu moć. Pojavljuju se kad je najpotrebnije i najprešnije, stvaraju kao od šale. Za Tete ne znamo, ali po drevnim pravilima, onih pravih Čika može biti samo jedan u naraštaju. I to je tako od Čika Jove–Zmaja, preko Čika–Brane Cvetkovića, Čika–Đorđa Lobačeva do ovog današnjeg, izumitelja „pecilina“, Čika–Pece Petra Marša Petrovića, onog koji ima imena, nadimaka i identiteta kao da je Iberac i Duško Popov zajedno.Svet čoveka zapamćenog po vojsci zvanoj „Peca i deca“, neočekivan je svet. Ovaj pesnik je bio Tamo, proživeo ga je. To je svet gde su dete, roditelji i svemir i dalje jedno, pa makar i neistraženo.Kod Čika–Pece sve govori i romori. Svaka planina, pahulja i odjek u tom svetu i živuju i deluju. Tamo Tri Sneška strepe. Meseci u godini teraju ličnu melodiju svako svojim ritmom i tempom. Saznajemo tu da li kukuruz oseća egzistencijalni užas, ali i to koliko je domaća živina, pa... živa. Tu učimo kako da dede ne osede ili kako da glasovi Ć i Č ne zbunjuju potomke nekih Slovena vraćenih u Velikoj seobi. Pesnik je odlučio da kalendaru naših predaka — gde je svaki dan, pa i čas, imao svoj utvrđen kosmički smisao — doda i svoj kalendar od 365 zabavnih poučavanja. (Naglasak na zabavnih.)Osim inženjerskih znanja i mangupluka, dodajmo da je primetno i veliko jezičko majstorstvo ovog Čike — Usud mu je na rođenju to dodelio. Izmisliće taj i reč ako mu zatreba, ne bi li neologizmima snabdeo Vukove Karadžiće, Đure Daničiće i Milorade Simiće budućih stoleća... Pevljivost stiha je velika, stopa i slog su zasluženo lektirski, pod konac, da nas lukavo opuste — a onda se rokerski ili avangardno otrgnu i ciknu, melodijom i značenjem.
I vi ćete samo zažmuriti. Razmislite ponekad šta ste pročitali.Došlo je, eto, vreme da se kućne biblioteke nose u sokoćalu, u džepu. Gle, i pesme nam pevaju, glume neki roboti i avatari. I tehnologija i svet se, dakle, raduju onom što nam je Čika napisao. Ne bi imali sadržaja i duše bez Čikine reči.Zoran StefanovićU Sremskom Beogradu, 7. juna 2017.