PAKLENA ŠLJIVA

Paklena šljiva Vukašina Štrekera, Amerikanca srpsko-nemačkog porekla koji preko 20 godina živi i stvara u Njujorku gde je i objavljivan i nagrašivan, je bolan, nasilan, veristički roman koji vas zgrabi za ramena i ne dozvoljava vam da gledate u stranu. Kao i Burdžesova Paklena pomorandža ovaj roman vrvi od kriminalnih bandi i duhovne i duševne pustoši koje su obeležile kako devedesete godine prošlog veka tako i period nakon petog oktobra, samo s određenim varijacijama na temu. Ta i takva Paklena šljiva vam spominje, iako ne želite da čujete, imena Kiselog, Čvorovića, Batice, Vučka, Marijane i brojnih drugih protagonista ove asfaltaške gradske priče dok vi izgovarate mantru „dosta mi je devedesetih i tih socijalac-priča“ što i nije čudno jer ste, kao što autor lucidno primećuje, „uvek nespremni za promene“. Njeno lice vam se neće dopasti ali, kad ga jednom sagledate, nećete moći da odvojite oči od njega. Ona je istorija koje se plašite i čekate da prođe „vremenska distanca“, ona je vaše mračne tajne i kompromisi, ona je lice vašeg grada i vaše zemlje, i dalje nepromenjeno. Nju morate pogledati da bi se prepoznali i nastavili dalje. Štrekerovo pravilo je i u prethodnim delima, koja toplo preporučujem, bilo jednostavno: Iskreno prikazati viđeno i proživljeno. U Paklenoj šljivi on, kratko i britko, to pravilo ponovo potvrđuje.