OMILJENA IGRA

„Postoji li kanadski roman jednako uverljiv, sa isto tako dobro uhvaćenim mladalačkim nemirom, kao Selindžerov Lovac u raži? Apsolutno!... prvi roman Lenarda Koena Omiljena igra! Jedan od deset najboljih kanadskih romana dvadesetog veka.“
Globe and Mail (januar 2000)

„Ovo je ona vrsta knjige koja sama sebi postaje pravilo, iz prostog razloga što ne postoji ništa drugo sa čim bi se mogla uporediti."
Calgary Albertan

Ima mnogih koji Omiljenu igru ipak porede sa filmom Sema Mendeza Američka lepota. Bili u pravu ili ne, time knjigu svrstavaju među kultne i neprolazne vrednosti. Mada, najmanje bi se pogrešilo kada bi se ovaj Koenov roman prvenac, napisan u njegovoj 29. godini, poredio sa bilo čim drugim što je zapravo on sam napisao. Jer preko montrealskog odrastanja, mladosti, putenosti, erotike i prve ljubavi Koen tj. junak prelazi put od sveta mašte do sveta realnosti: to je doba u kojem se do tada Koen tj. junak događao stvarima, a od tada su se stvari počele događati njemu.

Iako proza, ovaj roman je oda pesničkom duhu i jeziku, molitva lepoti; kristalno čisto obožavanje lepote, žene, tela, žene u telu. („Jadna savršena lepoto!“, Koen). Kakva šteta što Koen nije objavio više proznih knjiga osim ove i Divnih gubitnika! Kakva bi to literatura danas mogla biti!? No, zapravo, ipak, znamo: ako nemamo prozu, imamo njegovu poeziju. Eto kako bi mu proza izgledala! Uostalom, to se već dalo prepoznati pre pola veka, u Omiljenoj igri, te 1963. godine. Tada je u Grčkoj završio pisanje ovog romana zahvaljujući višegodišnjoj stipendiji koju je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Kada je 2012. dobijao Nagradu Glen Guld, Koen je novčani deo od pedeset hiljada dolara poklonio (vratio) istom tom Umetničkom savetu Kanade za potrebe stipendiranja novih mladih umetnika, rečima da (kao jedan od prvih stipendista): „Bez pomoći i ohrabrenja Kanadskog saveta nikada ne bih ni napisao Omiljenu igru.”

Dodajmo: a mi ne bismo imali roman od pre pola veka koji kao da je danas napisan.
Vladislav Bajac