NIŠČI

Ni­šči su sva­ko­ja­ko naj­čud­ni­ja knji­ga u no­vi­joj srp­skoj knji­žev­no­sti, knji­ga ko­ja je u naj­ve­ćoj me­ri iz­ra­sla sva iz ovog je­zi­ka i sva za­ne­se­na nje­go­vom „sla­do­šću, mi­lo­zvuč­no­šću, ne­be­skom uz­no­si­to­šću", ma­da je, u isti mah, re­kla i naj­su­mor­ni­je isti­ne o men­ta­li­te­tu o ko­jem taj je­zik sve­do­či. Ovaj ro­man spa­ja u se­bi go­to­vo sve tra­di­ci­je umet­nič­kog pri­po­ve­da­nja, od sred­njove­kov­nog do re­a­li­stič­kog i mo­der­nog, ali se nijed­nom ne za­do­vo­lja­va, ne­go te­ži da se iz­gra­đu­je pre­ma sop­stve­nim „pra­vi­li­ma sa­mo­sa­zda­ni­ja" i da se do­mog­ne onih ću­dlji­vih ob­li­ka u ko­ji­ma je ro­man kao knji­žev­na vr­sta, još od Ra­blea i Ster­na, pa sve do Džoj­sa i Pa­ster­na­ka, ob­na­vljao svo­je sna­ge, kre­ću­ći se po sa­mim ru­bo­vi­ma žan­ra - pre­ma li­ri­ci i epu, pre­ma dra­mi, pre­ma hro­ni­ci ili me­mo­a­ri­ma, ili pre­ma ot­kri­ću mit­skih di­men­zi­ja u sve­tu u ko­jem su već i „za­bo­ra­vlje­na vre­me­na ka­da su di­vo­vi jur­ca­li ze­mljom".