NISAM IMAO OČI

„Nema u ovoj lirici rapsodičnog zaklinjanja, nema dekorativnih, jeftinih kompozicija predela, nema fotografije. U pitanju nije geografija duha, nego duh jedne geografije koja je, naoko, jedva uočljiva, ali koja preteće opominje. Ili bar pokušava da nas prene iz letargije autaričnog sveta samozodovoljstva.

Moglo bi se reći da je ovom autoru sve išlo na ruku. Uzlazna linija mladićskih doživljaja pretvorila se, kako su godine nailazile, u osmozu promišljenosti, svojevrsne, naočite misaonosti. U pitanju nije lirski dijalog sa svetom, već bučna, nimalo rubna rasprava o sebi samom.

Vulićeviću b ez sumnje više leži takozvana mala forma, minimalistički zahvat, poruke bez pouke koja nam i inače dosađuje svojim refrenima. Svedoči on kako prošlost dugo traje, i kako ni jedan jedini incident nije i ne može biti bez tih ostalih minulih suvereniteta bola i sreće.“ Draško Ređep