NESANICA ZA DVOJE

Uvod u priče o nesanici počinje sećanjem na događaj koji se zbio sredinom 18. veka u Drezdenu. Narušenog zdravlja, grof Kajzerling noću nije uspevao da namakne san na oči, ali je verovao da postoji muzika koja bi mogla da mu pomogne i odagna uznemirujuće misli. Da li je ona ličila na san, na život, ili na nešto treće, ukoliko za treće uopšte ima mesta? Više od dvesta pedeset godina kasnije, san je naučio junaka da se ne plaši spavanja, jer ga je naveo na srećnu pomisao da on možda i ne postoji. Lek za nesanicu slikar nalazi u putovanju, a arheolog u tome što drugima prepričava priče.

Neobične pustolovine snenog slikara Slavka Krunića sada su pred budnim okom današnjeg, nesumnjivo umornog čitaoca. Zanimljivo je da su ove priče zabeležene rukom osobe koja pati od nesanice, ali uprkos tome beležnik je uveren da su snovi jednako uticajni kao i java. Stoga nagoveštava da ih je teško razlikovati od budnog stanja, baš kao što nije jednostavno zaključiti ko je „stvarna“ ličnost, a ko lik iz priče.

Osam pripovedaka izabrano je ne slučajno, već zbog toga što je u numerologiji i matematici (oborena) osmica simbol beskonačnosti i večnog kretanja. Ovim snoviđajnim pripovetkama defiluju, između ostalih, tvorac violina Stradivari, kompozitor Đorđo Maineri, indijska boginja Sarasvati, lautista Edin Karamazov i beogradski novinar Velja Pavlović.

Onaj kome to nije dovoljno ne ume budan sanjati, a ni usnuo putovati.