MEMOARI PERE BOGALJA

Prvi Selenićev roman, Memoari Pere Bogalja (1968), remek-delo nove generacije posleratnih srpskih pisaca, čita se nadušak usled svoje stilske lakoće i savršenosti, univerzalnosti svojih poruka i upečatljivog snimka vremena koji je zasvagda ostavio trag u savremenoj srpskoj prozi.Izopšten iz društva „nogatog čovečanstva“, nesrećnim slučajem obogaljen kao dete u jednom zbegu za vreme Drugog svetskog rata, Pera Bogalj svojim nesvakidašnjim memoarima ispisuje dramu posleratnog raspadanja partizanske morala i secira društvo koje je, u ime nedostižnih ideala, građanski poredak zamenilo još gorim i nepravednijim. Isprva nadoknađujući svoj nedostatak kožnim mantilom pustog silnika nove vlasti, zavaljenog u svoja invalidska kolica, ovaj „kentaur na točkovima“ najzad ostaje zgađen nad svetom koji ga okružuje. „Memoari Pere Bogalja mogli bi se jednog dana čitati kao priča o sukobu generacija u poretku laži i civilizaciji nepoverenja i samovolje. Slika sveta u tome romanu zasnovana je na nepravdi i obesti, u prividnom skladu pobedničkog obilja u kome, zapravo, ništa nije u redu i ništa ne funkcioniše, čak ni najneposrednija porodična komunikacija: nijedna ljudska vrlina tu nema izgleda da će se održati, a nekmoli da će pobediti.“ Predrag Palavestra