MARFI: ROMAN SA KOMENTARIMA

Jedan od najistaknutijih avangardnih pisaca XX veka rođen je u Irskoj, 13. aprila 1906.

Proslavio se dramom Čekajući Godoa (1952). Pisao je i na engleskom i na francuskom.

Marfi (1938) je njegov prvi roman, Beket kakvog ne poznajemo dovoljno, i bez koga se ne može u punoj meri razumeti čitavo njegovo delo. Tokom tridesetih, Beket je pronalazio svoju tehniku i sebe kao pisca; sve što je napisao bila je priprema za Marfija, koji je kulminacija ove prve faze Beketovog stvaralaštva. U Marfiju su sadržane sve Beketove teme, i ovo delo predstavlja polaznu tačku za kasnije romane – Vot (1953), Moloa (1951), Malon umire (1951), Nemušto (1953), Kako je to (1961), Mersije i Kamije (1970), kao i brojne pozorišne komade. Beket je od 1938. živeo u Parizu.

Marfi je komedija apsurda, u tradiciji koja ide od Servantesa i Rablea do Džojsovog Uliksa, odraz literature koju je Beket čitao tridesetih, kao i njegovog života u Londonu, gde se i odvija radnja romana, jednim delom na psihijatrijskoj klinici. Ovo pre svega egzistecijalističko delo ima i ljubavnu priču, ono je i satira, portret Beketovog života u mladosti, gde je glavni junak u mnogome sam Beket. Dilan Tomas je bio među prvima koji je pohvalio knjigu, posebno njenu nepredvidljivost.

Marfi počinje scenom u kojoj je junak romana vezan za stolicu za ljuljanje:

„Sedeo je tako na svojoj stolici jer je uživao u tome! To je pre svega pružalo uživanje njegovom telu, zadovoljavalo mu je telo. Zatim mu je oslobađalo duh. Jer sve dok mu telo nije smireno, nije mogao da živi u svom duhu, kako je opisano u šestom poglavlju. A život u duhu pružao mu je uživanje, takvo uživanje da uživanje nije bilo prava reč...

Ljuljanje je postajalo sve brže i brže, sve kraće i kraće, presijavanje je nestalo, izvikivanje napolju je nestalo, telo će mu se uskoro smiriti. Većina stvari pod mesecom postajala je sve sporija i sporija, a onda stala, ljuljanje je bilo sve brže i brže, a onda stalo. Telo će mu se uskoro smiriti, uskoro će biti slobodan.“