KULTURNI NACIONALIZAM

Osnovna misao Isidore Sekulić jeste da malom narodu, kao što je srpski, za opstanak nije potrebna samo hrabrost u ratu. Ona je nesporno tu, ali moderno vreme zahteva i moderni odgovor, a to je rodoljubivi svakodnevni rad, neka vrsta discipline u trudu za opšte dobro. Umna Srpkinja ovaj trud videla je na mnogim poljima. Zato jepatriota za nju bio i nepismeni guslar, ali i pažljivi i strpljivi građanin koji bdi nad svojim nacionalnim i univerzalnim obrazovanjem.Tekstovi sabrani u ovoj knjizi na tom su tragu. Oni su podeljeni u tri celine. U prvoj, pod naslovom „O srpstvu”, sabrani su njeni članci na velike teme nacionalne istorije. U njima čitalac može saznati šta je srpska spisateljka mislila o Kosovu, o Vidovdanu, Balkanu i Evropi i sudbini svog naciona.U odeljku „Principi i borba” priređivač Marinko M. Vučinić smestio je tekstove o univerzalnim humanističkim načelima. Tih načela autorka se decenijama asketski pridržavala, a u ovim antologijskim radovima pokazala je i zašto smatra da su oni korisni i lekoviti za naš narod.Konačno, u poslednjem poglavlju su osvrti Sekulićeve na velike teme i ljude iz istorije srpske književnosti i kulture. Na taj način, pažljiv čitalac može uočiti jednu pouzdanu nacionalnu ideologiju. Ona ima svoj neposredni deo, kao u tekstovima s početka knjige, te principijelni i praktični. Jedina svrha ovog Isidorinog predanog rada bila je želja da i njen narod stupi u red onih čija će budućnost bili svetla i izvesna.Da li je, jedan vek nakon što je svoje savete uputila, vreme da ih pažljivije poslušamo?„Nacionalizam nije tu samo za osvajanje teritorija, za vaspitanje četnika i vojnika, za otpor prema siledžijama i nepravdi, nego je on za sav život tu, i za onaj veći deo života kad vojnici, po svršenom poslu, poskidaju oružje, i, osim vojničkog, imaju svoj građanski ponos i svoju individualnu ambiciju.Kod nas se sada, posle slavnih pobeda (pisano 1912), mora ispupčiti i jedan unutrašnji ideal, da budemo i u sebi bolji, i pred sobom bolji, sami od sebe bolji, bolji danas nego juče i prekjuče, bolji ja nego ti, bolji ti nego on. Jer ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek nacionalan. I ima samo jedno sredstvo za to, a to je što šira, što bolja, što čovečanskija kultura, jer samo tako kulturan čovek je, bez emocija i bez scena, u svako doba rodoljub i nacionalac.Nacionalnost nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve nenaše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom elementu narodnog života, ali stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnost, kultura u najlepšem obliku.”