KRATKI UVOD U ISTORIJU SRPSKE KULTURE

Ova knjiga, naslovljena parafrazom naslova prve male istorije Srba (1765) Pavla Julinca, nudi, bar u idejama, drukčiju mogućnost da ponešto naučimo o sebi samima. Ipak. Odnos Evrope i Balkana u studiji kulture nikako ne bi trebalo da se svede na front binarnosti, u kojem bi se, s jedne strane, upućivali povici na Evropu koja svoj navodni suprotni pojam upotrebljava s negativnim predznakom, niti, s druge strane, kao getoizovan prostor orijentalnog. U oba slučaja radilo bi se, onda, o stereotipnoj predstavi. Ima, međutim, često, i to, nažalost, istorija koje se ne pričaju u Evropi. Kao da su naučili da čarobni Balkan, i Srbi u njemu, nemaju druga prava osim na melanholične zvuke starogradske muzike, ili na trubače iz Guče, na večiti prijateljski gest gostoprimstva uz slatko i vodu, i rakiju i fruškogorski bermet, na karakteristiku srpskog domaćina, na sve – osim na svoju reč. Deo tog zapadnog kontinenta ide napred, a da, pri tom, ne vidi kako iza njega ostaju njegova deca i komšije, izmučeni, napaćeni, ali sa svojom kulturom. Pre nego što stane i u takvom iskoraku nastavi da istrajava s tvrdnjom kako je srednji vek daleko za Evropom, neka taj zamišljeni, a verovatni, šetač ne pomisli da i ovaj kratki uvod nema veze s takvim čitaocem. Da li to istorija kulture prisiljava čoveka da veruje u ono što ne postoji? Niko nas, naravno, ne sili da 42 u tako šta poverujemo. To bi bila mistifikacija i mitologizacija sopstvenog života, o čijoj pogubnosti ima reči u ovom knjižuljku, koji bi kao Arijadnin končić trebalo da nas, u kružnom slikanju, dovede do izlaza problema i omogući otrežnjenje. Možda je zato i potrebna ova rasprava, i kao nezaobilazno razmišljanje u okviru studija književnosti. (Iz predgovora)