IZABRANE PESME RAJNERA MARIJE RILKEA

Rilke, pojavivši se u tom najgnjilijem splinu, u polusvjetlu građanske i prilično site lirike, oslonjen s jedne strane o stvarnost naturalizma, suviše tankoćutan i živčano istančan, a da se sve to mnogoliko i šareno književno talasanje ne bi odražavalo u njegovom pisanju, stoji u predvečerje grimiznog evropskog požara, kao lice blijedog i uznemirenog neurastenika, koji naslućuje agoniju, a bespomoćan je da se makne.

• Miroslav Krleža

 Rajner Marija Rilke je jedan od najintenzivnijih nemačkih liričara, jedinstven u svojim nastojanjima da, oživljavanjem reči do misaone slikovnosti, pomiri lepotu i patnju, život i smrt; filozof samoće, prepun „hrabrosti za večnost”, koji je stvarao u smiraj evropske dekadencije, sa verom u iskupljujuću moć poezije. Prezirući tradicionalnije oblike pobožnosti, koji samo „prihvataju Boga kao datu činjenicu”, sažimajući germansko i slovensko iskustvo svojim panteizmom, smatrao je da su ljudi „beskrajno udaljeni jedni od drugih” i pevao o Bogu koji nije prvi uzrok kosmičkih procesa, već konačni rezultat unutrašnje potrage usamljenog subjekta. Ovaj hronološki izbor pesama kreće se od prvih mutnih lirskih naslućivanja u talogu lične nemoći i plača nad ništavilom prolaznosti, zalazi u prostore radikalne skepse i postepenog otkrivanja ćorsokaka u objektivnoj poeziji i egzistencijalnom materijalizmu, i strpljivo vas vodi do vrhunca ne samo Rilkeovog nego i evropskog pesništva – Devinskih elegija i Soneta posvećenih Orfeju, gde se pesnik zatvorio u krug nadstvarne gotike, pune apokaliptičnog straha pred zemaljskim zbivanjem, i klečeći, pun mračne vedrine, zazivao spasonosnog anđela. Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četaanđeoskih? Pa čak i da me nenadnoprivine neki na srce: iščileo ja bihod njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepotaako ne sam početak strašnoga, koji smo tamanjoš kadri da podnesemo, pa mu se tolʼkodivimo samo zato što s nehajnim prezirom nećeda nas razori. Svaki je anđeo strašan.