INTERMEZZO

INTERMEZZO - PredgovorLjudi koji pišu – ljudi koji vole da pišu, bolje rečeno – ne vole pitanja koja se tiču inspiracije. Prosto, tu su njihova dela i ona sve govore... Međutim, da li je baš tako? Jer, kako pisce ili pesnike odvojiti od vremena i duha vremena u kojima stvaraju, sve i da ne znamo mnogo o njihovom životu i uticajima? Neki od njih pišu, jer tačno znaju šta žele da iskažu, dok je za druge pisanje potraga; za onim što je važno, za onim što su (mislili da) ne znaju, za lepim ili ružnim, pa i potraga za samom inspiracijom. Ovi drugi stoga najpre otpuštaju svoje misli i ideje, kako bi im se one vratile u obliku koji će i njih same iznenaditi. Pesnici imaginacije.Reči koje se jednom nađu utisnute na papir su prešle određeni put; što je taj put bio duži, pisana reč ima veću težinu. Teže je odgonetnuti misli onoga koji ih je izrekao, zapisao. Reči imaju moć da prevaziđu prostor i vreme, ali je, istaknimo to još jednom, važno da se vrate u trenutak u kojem su otpuštene. Da li će ih pisac, odnosno pesnik, podeliti s drugim ljudima, to je ono što potom postaje odlučujuće: takve reči nas podsećaju da nije uvek sve onako kao što izgleda. Stvarnost posebno.Tokom vekova su osmišljeni razni načini za kazivanje, beleženje i prenošenje reči. U prvoj polovini XX veka je postojala jedna prelepa mala tradicija, posebno kada govorimo o američkim pesnicima. Radi se o magazinima posvećenim poeziji (little magazines). U njima su se mogla naći dela već poznatih autora, dok su drugi upravo zahvaljujući književnim magazinima postajali poznati široj javnosti. Vreme je pokazalo da su poeziju kao takvu predstavili na najbolji način, iako joj, kao pandan konvencionalnim zbirkama, ruku na srce, nisu obezbedili širu publiku.U današnje vreme, internet je uveliko postao mesto gde svako (ko to želi) može da piše. Kreira sopstveni blog, recimo, uz mogućnost da se lako poveže sa ljudima sličnih interesovanja. Uz malo truda i sreće – da se nađe i u štampanom izdanju. Potpisnika ovih redova pesnički blogovi neodoljivo podsećaju na spomenute književne magazine, jer su dobar način da se izađe iz anonimnosti, iako ona konstatacija glede šire publike stoji i ovde. No, to i nije tako bitno; bitno je da su danas blogovi najčešće prvi pokušaj autora da se približe čitaocima. Činjenica je da čovek isprva uvek piše za svoju dušu, ali jednom kad tu potrebu zadovolji, on počinje da se obraća drugima. Počinje da deli.To je bio slučaj i s blogom veoma pretencioznog imena, Vavilonska pesma, Dejana Milića, na kome su prvo- bitno objavljene pesme iz ove zbirke. Pesma predstavlja Milićevo (hrabro!) hvatanje u koštac sa onim što možda nikako drugačije ne bi izgovorio, što je preraslo u svoje- vrsno putovanje kroz neizrecivo. Na kraju tog putovanja: ne i neizrečeno! U maniru romantičara, Milić se okreće onom lirskom i buntovnom u sebi, otpušta – čak i beleži, prihvata natrag – i tek onda stvarno zapisuje. Teži onom mitskom i podsvesnom, pa otuda postaje jasno evociranje najstarije svetske pisane kulture. Uz malo truda i sreće – evo tih sjajnih misli u štampanom izdanju. Uz malo truda i sreće – pronaći će svoju publiku.Andrija Mihajlović