IBOROV PULS

NEUPITNA ILUZIJA SREĆE: IZGUBLJENI ZAVIČAJ

Osećam se nelagodno, dakle postojim.

G. Grin

Traktat o skitničkom otpadništvu iz raja Renata Bujakovića Iberov puls ima natuknicu svog pretpostavljenog smisla u podnaslovu: Film, roman možda strip. Pretočeno u jezik sažetosti i praktične svenarodne, takoreći planetarne pogodbe sporazumevanja, možda bi se moglo protumačiti da je reč i o kratkovečnoj doživljajnosti filma, i o zavodljivoj pričljivosti devetnaestovekovnih romana, ali nadasve i o savezu sa pretpostavkom nastavljanja, koje je prvi i jedinstveni strip doneo kao akvizaciju nastavljanja. Nekadašnja Julija Džons u naslovnici davnog stripa koji nije dopuštao smrt, večiti odlazak, jer će se ona pojaviti i u sutrašnjem izdanju novina, tih nekadašnjih jutarnjih molitvi savremenog čoveka, kao da je nevidljiva ikona i dan današnji.

Međutim u slučaju Iborovog pulsa reč je o pavani za umrlog buntovnika bez razloga. Njegov je život, sve u isti mah, sa svim atributima naše sveukupne džungle na asfaltu, sve sa klonovima i mutantima, tržnim centrima i blizancima iz epruvete, doživljava se kao strašni sud koji traje, koji je, unekoliko, nalik na odloženi, tek sasvim malo najavljeni suicid vrste onih koji još osećaju, dišu, imaju sećanje, poneku emociju, sasvim zaludnu i nefunkcionalnu uspomeni za interuterinski san.

[…]

Vujakovićev traktat daleko nadilazi međe fantastike baš zato što je stvarnosniji od našeg sivila i oskudnim, jer često napuštanih i devastiranih, oblika komunikacije. Iboru su, u paklenim mukama borbe i negovanog mazohizma, drugi neophodni. I taj potez izdvajanja, ta pružena ruka dodiru onog bića koje ostaje posle nas, svemoguć je pdatak o prkosu, o onome što feljtonisti zovu nadljudski napori. Vujaković je napisao knjigu koja opsesivno razmiče naše sužene vidike, postavljajući s vremena na vreme, ali upečatljivo i prodorno, osvetnički bliska skici naše krađe svakodnevne, krađe vremena, u kontinentalnom mraku, toj nepojamnoj tmini zaborava. Svakako pripadajući neidentifikovanoj telesnoj inteligenciji atribut pomeranja granica banalnog smisla, Vujaković je, uporno, istražujući do dna, do poslednjeg otkucaja srca, naš mikrokosmos, pokazao naše krhke dijaloge kao prisustvo druge obale, a naše muke po Mateji, u Bahovim fugama, kao tajanstvenu tačku postojanja samog. Knjiga uznositih sećanja na bol, na žrtvu. Možda i na poslednjeg pravednika koji se, kao u romanu Andre Švarc Barda, prinosi kao zalog opomene, svedočanstvo strave i rpogona. Nemojte me stoga ni pitati u kolikim je razmerama ovaj spis o ringu naše večitosti aktuelan i uzbudljiv.