FIGURE ČITANJA

„Veliku brojnost i žanrovsku raznovrsnost savremenog srpskog romana s kraja XX i početka XXI veka karakteriše bliska veza sa stvarnošću, odnosno tematizacija aktuelnog istorijskog trenutka. To najpre ukazuje na veoma malu distancu, ili bolje reći, na nepostojanje distance prema zbiva njima i vremenu o kojima se u romanu govori. Usaglašavanju sve ta fikcije i zbilje doprinosi i neposrednost autorovog doživljaja koji postaje ishodišni momenat pripovedanja. Bez obzira na to da li je svedok ili učesnik zbivanja, kao i na to kroz kakve oblike iskustva je posredovana saznajna ravan referencijalnog, autentičnost i dokumentarnost književnog diskursa sadržana je u saznanju da nam pisac saopštava ono što mu se dešava / što nam se dešava. Implikacije ovakve subjektivnosti su višestruke i zahvataju, kako formalno-narativne tako i idejno-ideološke aspekte romana. U prilog tome možemo pomenuti čestu upotrebu naratora, to jest pripovedača u prvom licu kao junaka koji kazuje priču, to jest čija se priča prezentu je neretko u obliku dnevničkih zapisa ili u epistolarnoj formi."Snežana Milosavljević Milić