EVROPSKA UNIJA

Evropska unija je između 2005. i 2009. godine prošla kroz duboku institucionalnu i političku krizu čiji je povod bilo odbacivanje projekta Evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji a potom i Lisabonskog sporazuma u Irskoj, što je otvorilo široku debatu u državama – članicama o reformi institucija i budućnosti EU. Studija Mišela Fušea je nastala kao rezultat istraživanja ove debate koja se vodila oko nekoliko glavnih pitanja: kakva struktura evropskih institucija je potrebna Evropi „dvadesetsedmorice“? Koja su nova područja delovanja Unije, pre svega u oblasti ekonomije? Gde se nalaze granice, makar i privremene, geografskog širenja Unije? Kakvu politiku bi trebalo da vodi Unija prema zemljama u svom susedstvu? Na koji način bi Unija trebalo da odgovori na izazove globalizacije i svetske ekonomske krize koja je došla iz SAD u jesen 2008. godine? Ova pitanja naišla su na različite odgovore u politici država – članica Unije na osnovu kojih će u Lisabonu biti redefinisan projekt Evropskog ustava i, posle pozitivnog odgovora na ponovljenom referendumu u Irskoj i izvesnog oklevanja u Poljskoj i Češkoj, Sporazum iz Lisabona je konačno ratifikovan krajem 2009. godine. Zahvaljujući tome, po prvi put u pedesetogodišnjoj istoriji Unije su imenovani stalni predsednik i evropski „ministar spoljnih poslova“, čime je EU konačno odgovorila na čuveno pitanje Henrija Kisindžera s početka devedesetih godina: „Kada želim da pitam kakva je spoljna politika Evrope, koga da pozovem? Koji je telefonski broj Evrope?“. Mišel Fuše smatra da nove institucije Unije očekuju veliki izazovi, pre svega redefinisanje njenih odnosa sa glavnim sagovornicima na međunarodnoj sceni, njenim građanima, njenim starim i budućim članicama i globalizovanim svetom. Usvajanje Lisabonskog sporazuma uklonilo je i krupnu prepreku koja je poslednjih godina stajala na putu ulaska zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. (prof. dr Predrag Simić)