DUŠKO, JA I JALIJA

Knjiga Aleksandra Đurovica Duško, ja i Jalija, zaista jeste nesvakidašnja. U njenu originalnost lako ce se i brzo uveriti svako ko pocne da je cita.

Uvodeći u prozni tekst rimu kao stvaralački pogon i vezivno tkivo, Đurović uspeva da izgradi raskošnu asocijativnu tvorevinu. U prvom delu, po kom je cela knjiga i dobila ime, epizode iz biografije Duška Trifunovica vezuju se s biografijom autora, tragičnom biografijom Duškovog i autorovog zavičaja i bogatom i neiscrpnom biografijom svega postojećeg.

U drugom delu knjige, višeznačno nazvanom Opsada grada Novog Sada, u kome autor na posredan nacin prati Duška Trifunovica u njegovoj izbeglickoj sudbini, rimovana proza ustupa mesto rimovanoj poeziji, a tragika nedavno minulog vremena stupa na scenu ruku pod ruku s viševekovnom tragicnom istorijom, tragičnom sadašnjošcu i – nažalost – buducnošcu koja teško da nece biti tragicna.

U trećem delu nazvanom Šogorijom u širinu, rimovana proza ponovo stupa na scenu, a aktuelna konotacija teksta postaje za nijansu direktnija, ali zbog toga ništa manje snažna i duboka.

Praktikovanje poezije koja se ne rimuje vec odavno ne predstavlja senzaciju. Senzacija prozom koja se rimuje, a s kojom je još pre nekog vremena na srpsku književnu scenu hrabro iskoracio Aleksandar Đurović, tek treba da se dogodi. Nadam se da je za to kucnuo čas.
Vladimir Kecmanović