DREVNA SVETLOST

Postoji li razlika između sećanja i zamisli? To je pitanje koje muči Aleksandra Kliva dok se priseća prve, a možda i jedine, ljubavne afere sa majkom svog najboljeg prijatelja. Njegova propala glumačka karijera iznenada i neobjašnjivo oživljava prihvatanjem filmske uloge čoveka koji se predstavlja u lažnom svetlu.

Glavna glumica, mlada i krhka, nehotice mu daje priliku da vidi, sa zapanjujućom jasnoćom, jaz između stvari koje je proživeo i načina na koji ih se priseća. Snažan i dirljiv, roman Drevna svetlost ima složenu strukturu, jasan lirski izraz i neobičan humor koji karakteriše sva Banvilova dela.

Čitajući roman Drevna svetlost Džona Banvila čitalac stiče utisak da je uronio u jednu od enigmatičnih i zanosnih alegorijskih slika holandskog 17. veka. Kod Džona Banvila, kao i na tim slikama, glavna tema je vreme. Za njega je vreme višestruko, ono je doba izgubljene idealizovane prošlosti, iščezlo doba koje se, poput žudnji naše mladosti, vraća samo u sećanju, ali i vreme doživljeno kao iluzija o večnosti.

Banvilovo vreme u ovoj knjizi omeđavaju dva događaja iz života glavnog junaka, dva simbola tih oprečnih slika temporalnosti: idealizovana skivena, sebična i neprolazna ljubav iz mladosti i iznenadna, potiruća smrt ćerke kao finalna slika prolaznosti. Iako može delovati da je cela knjiga posvećena upravo slici minulog sveta, ona je istovremeno prizor sadašnjosti posebnog intenziteta - svet povišene prisutnosti. Kod Banvila je svaki, i najmanji elemenat (jezičke) slike dat kao prizor posebnog, vrhunski opipljivog, skoro materijalizovanog sveta.

Taj slikarski efekat Banvile postiže raskošnim i virtuoznim korišćenjem jezika, retkim i zaboravljenim terminima koji slici svakodnevnice daju obrise večnosti. Rano jutro procvalog prolećnog dana kod Banvila postaje oluja uskovitlanih latica behara, mali isečak uobičajenog u odrazu drevne svetlosti, prizor drugog, iz sećanja prizvanog sveta.

Ksenija Todorović, prevodilac