DOSTOJEVSKI I SVETOST ŽIVOTA

„Možemo navesti dugu listu likova Dostojevskog da bismo pokazali da je on pažljivi slušalac glasa žrtava koje su svesne da su njihove lične granice često prekoračene, i da nepravde nisu kažnjene. Svi oni znaju da je besmislena patnja jedan od naših najgorih strahova. Patnje nevinih nemaju svrhe, i time sam život kao da gubi smisao za nas. Ako verujemo da je uzrok bola opravdan ili da će bol voditi dobrim posledicama, gotovo uvek ga je moguće podneti. U našem često naivnom rezonovanju, izgleda nam kao da je život proces učenja, da postoji učitelj koji pokušava da nas nauči lekciju. Ali, šta ako nema učitelja i nema lekcije koja bi se naučila? Ivan Karamazov postavlja ovo pitanje upućujući izazov bez premca možda u celoj istoriji zapadne filozofije, literature ili teologije. Ovaj izazov ćemo detaljno razmotriti docnije a ovde ćemo navesti samo njegovu pojednostavljenu verziju. Ivanov izazov – i mnoge od njegovih smutnji i razočaranja – vrte se oko sledeće dileme: Šta dolazi prvo – smisao života ili afirmacija života?“

Predrag Čičovački