DOKTOR REJ I ĐAVOLI

Po­sto­ji ne­pro­ve­re­na pri­ča da je zna­me­ni­ti ame­rič­ki re­di­telj, Ni­ko­las Rej, svo­je­vre­me­no vi­deo Ti­ta. Po­zna­to je da je naj­ve­ći sin na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti vo­leo fil­ma­dži­je (na­ro­či­to glu­mi­ce), pa u tom smi­slu pri­ča ni­je sa­svim ne­u­te­me­lje­na, upr­kos du­gom je­zi­ku, ve­o­ma ne­zgod­noj na­ra­vi i još ne­zgod­ni­jim na­vi­ka­ma kult­nog re­ži­se­ra. Bi­lo ka­ko bi­lo, Ni­ko­las Rej se ob­reo u ro­ma­nu i fil­mu Din­ka Tu­ca­ko­vi­ća Dok­tor Rej i đa­vo­li. Elem, na­kon što je ga sa­va­tao – po jed­ni­ma u Te­he­ra­nu, po Din­ku u Pa­ri­zu – Rat­ko Dra­že­vić, be­o­grad­ski ud­baš, le­gen­dar­ni šva­ler i si­va emi­nen­ci­ja YU fil­ma – do­vo­di us­ton­di­ra­nog Re­ja u Be­o­grad, da­je mu „por­še“, hr­pu pa­ra, so­bu u Mo­skvi i ći­ri­lič­nu pi­sa­ću ma­ši­nu, a za­uz­vrat tra­ži sa­mo sce­na­rio ko­ji će so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji do­ne­ti – Oska­ra. Eto, ce­nje­ni pu­bli­ku­me, ka­ko se u to do­ba vi­so­ko pu­ca­lo. Ni­ko­las Rej ka­kav je bio, bog da mu du­šu pro­sti, do­la­zi na ide­ju da sni­mi mra­čan i ne­ko­mer­ci­ja­lan film po ro­ma­nu Di­la­na To­ma­sa i ni­po­što ne že­li da tu stvar za­me­ni re­ži­ra­njem spek­ta­kla Mar­ko Po­lo, na če­mu Oska­ra želj­ni Rat­ko ono­li­ko in­si­sti­ra. Re­jo­va i Rat­ko­va ti­kva, ra­zu­mlji­vo, ubr­zo pu­caju. Či­ča mi­ča i go­to­va pri­ča.

Ali u Tu­ca­ko­vi­će­vom ro­ma­nu i fil­mu ipak ni­je sve ta­ko jed­no­stav­no. Is­pre­da­ju­ći pri­ču o svom omi­lje­nom auto­ru, Tu­ca­ko­vić isto­vre­me­no pri­ča i pri­ču o na­ma od, ta­ko­re­ći pre­kju­če. I zna­te šta? Pre­kju­če je bi­lo mno­go bo­lje od da­nas. Još jed­na stvar, Rat­ko Dra­že­vić ni­je kao ovi da­na­šnji li­ce­me­ri pra­vio pi­ta­nje oko ma­lo he­ro­i­na ako „be­lo“ mo­že do­pri­ne­ti ostva­re­nju nje­go­vog sna – sta­tue Oska­ra u vi­tri­ni Jo­si­pa Bro­za Ti­ta. Ko­nač­no, me­ha­ni­zam po­mo­ću ko­ga je Rat­ko pra­vio fil­mo­ve vr­lo se ma­lo raz­li­ku­je od me­ha­ni­zma ko­jim da­na­šnji dra­že­vi­ći vla­da­ju dr­ža­vom: štap, ka­nap, im­pro­vi­za­ci­ja i vo­lun­ta­ri­zam. Sa­mo što ovi po­to­nji ne­ma­ju ni Re­ja, ka­mo­li sce­na­rio.
  Sve­ti­slav Ba­sa­ra,
DA­NAS, od­lo­mak iz ko­lum­ne


Ro­man Dok­tor Rej i đa­vo­li Din­ka Tu­ca­ko­vi­ća u pod­na­sla­vu no­si žan­rov­sku od­red­ni­cu: be­o­grad­ska mi­ste­ri­ja. A bo­ra­vak ame­rič­kog re­di­te­lja Ni­ko­la­sa Re­ja še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka u Be­o­gra­du je­ste oba­vi­jen mi­ste­ri­jom. Ni­je ni mo­glo dru­ga­či­je, ka­da je sce­na­ri­sta i pro­du­cent Re­jo­ve epi­zo­de u Ju­go­sla­vi­ji bio le­gen­dar­ni Rat­ko Dra­že­vić, agent Ud­be i di­rek­tor Ava­la Fil­ma. Op­sed­nut ide­jom da slav­ni ho­li­vud­ski re­di­telj sni­mi spek­takl o Mar­ku Po­lu, ko­ji će ju­go­slo­ven­skom fil­mu do­ne­ti Oska­ra, Rat­ko Dra­že­vić je spi­ri­tus mo­vens Tu­ca­ko­vi­će­vog ro­ma­na.

U ro­ma­nu, kao i u isto­i­me­nom fil­mu, ube­dlji­vo je pri­su­tan Be­o­grad od pre po­la ve­ka. Či­ta­lac/gle­da­lac sve vre­me pro­la­zi kroz du­ple eks­po­zi­ci­je, i u naj­bo­ljoj tra­di­ci­ji film no­i­ra bi­va uvu­čen u rad­nju. Dok­tor Rej i đa­vo­li je i po­sve­ta jed­nom Be­o­gra­du ko­ji je po­ku­ša­vao da se iz­bo­ri za što bo­lje me­sto na ma­pi kul­tur­nih pre­sto­ni­ca sve­ta. Na­por da se bu­de vi­še ne­go što se mo­že či­ni šarm tog gra­da. Mi­ste­ri­ja je ka­ko mu to če­sto i uspe­va.
Dra­gan Ve­li­kić