CRNO U KOLORU

Ako se nekada za nekog pisca govorilo da je izašao iz Gogoljevog Šinjela, sada se može reći da imamo naciju koja je izašla iz TV dekoltea. Nije teško zamisliti generacije onih koji i ne znaju ni za šta drugo osim za vulgarni „humor“, ničim izazvano beskonačno veselje, isprazne priče, ubrizgane obline... Nije teško zamisliti generacije koje su sada već stasale i postale punoletne, što će reći da imaju i pravo glasa, ali od sveg izbora na ovome svetu jedino umeju i jedino mogu da naprave izbor da li da u Velikom bratu ili kojem sličnom TV formatu ostane osoba A ili osoba B. Naš narod bira, naše društvo razmišlja, naša država ima nedoumicu – da li da ostane osoba A ili osoba B? Ne želimo ni osobu A ni osobu B. Ne želimo TV format. Ne želimo ni „humor“ psovke... Knjigom Crno u koloru želimo da podsetimo da postoji još nešto – stav, radost malog, metafora velikog, sposobnost da se gorko osmehnemo, pre svega sebi... I da je izbor, ipak, znatno širi, da imamo o čemu da razmišljamo, da se naša nedoumica ne svodi na osobe već se grana na ličnosti... Spomenimo samo neke koje ova knjiga okuplja: Živko Nikolić, Dušan Kovačević, Slobodan Šijan, Emir Kusturica, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović, Boro Drašković... I želimo da se kino-aparatura vrati u bioskopske sale i da se pred bioskope vrate tapkaroši. Da, tapkaroši. Zašto da ne? Za razliku od anonimnih tvoraca formata, makar smo znali ko su, makar smo znali kako se ko od njih zove.