CAR ILI UPRAVITELJ

Vi­zan­ti­ja u XV ve­ku ola­ko se shva­ta kao ana­hro­ni za­o­sta­tak an­tič­kog eku­men­skog car­stva, či­ja su je­di­na do­stig­nu­ća do­pri­nos he­len­ske knji­žev­no­sti raz­vi­ja­nju ide­ja hu­ma­ni­zma i re­ne­san­se i oču­va­nje pra­vo­sla­vlja od uti­ca­ja ka­to­li­ci­zma.

U stu­di­ji Car ili upra­vi­telj grč­ka isto­ri­čar­ka To­nja Kju­so­pu­lu od­ba­cu­je ova­kvo sta­no­vi­šte i na­sto­ji da po­ka­že da je ma­la utvr­đe­na en­kla­va u sr­cu Osman­ske im­pe­ri­je, ko­ja je pre­o­sta­la od ne­ka­da­šnjeg ve­li­kog i moć­nog vi­zan­tij­skog car­stva, po uzo­ru na ita­li­jan­ski mo­del pri­hva­ti­la so­ci­jal­nu struk­tu­ru i po­li­tič­ku ide­o­lo­gi­ju se­ku­lar­ne dr­ža­ve-gra­da, u na­di da će ta­ko osi­gu­ra­ti svoj op­sta­nak. U skla­du s tim car­stvo po­sled­njih Pa­le­o­lo­ga pred­sta­vlje­no je u pot­pu­no dru­ga­či­jem sve­tlu od ono­ga na ko­je smo na­vi­kli ka­da je o ovoj te­mi reč.

Tonja Kjusopulu je pokazala da prva polovina 15. veka nije bilo vreme svedeno jedino na paralizu pred mračnom eshatologijom, nego da je i taj period vizantijske istorije poznavao određenu dinamičnost i živahne promene, istina ne tako krupne i drastične, ali ipak dovoljne da kazuju o određenom razvoju i kretanju društva napred. - dr Radivoj Radić, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu