ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE

UVERTIRA KRVAVE DRAME PRVOG SVETSKOG RATA

Proglas aneksije ostavio je dubok trag na bosanskohercegovačku omladinu, koja se počinje bolje organizovati „noseći u svojim oduševljenim grudima reči slavnog Bjernsona, koje je uputio Srbima za vreme aneksione krize: Bez krvi nema slobode, ona se ne dobija, već se uzima“. Omladinci na studijima u Beču poručuju da „ako Austrija hoće da nas proguta mi ćemo joj progristi stomak“.

Vodeći engleski listovi detaljno su izveštavali o novonastaloj krizi, najčešće osuđujući aneksiju i podržavajući držanje Srbije. Iako je početak XX veka donio intenzivnu ekonomsku i kulturnu saradnju Francuske i Srbije, zvanični Pariz nije želeo dublje političko uplitanje u aneksionu krizu.

Polovinom marta 1909. godine aneksiona kriza dosegla je vrhunac. Pod pritiskom Rusije i ratnom pretnjom iz Beča, Srbija je bila prinuđena da 31. marta 1909. godine objavi ponižavajuću izjavu kojom „priznaje da nije bila povređena u svojim pravima svršenim činom koji je stvoren u Bosni i Hercegovini, i da će se, prema tome, saobraziti onakvoj odluci, kakvu sile budu donele u pogledu čl. 25 Berlinskog ugovora“. Popuštanje srpske vlade primljeno je u bečkim desničarskim i militarističkim krugovima, posebno kod generala Hecendorfa, kao težak udarac i veliko razočaranje. Okončanjem aneksione krize, u ruskoj javnosti preovladao je osjećaj ogorčenja i nacionalnog poniženja, iako se verovalo u skori neizbežni obračun slovenstva i germanstva.