AFORIZMI IZNAD PROSEKA

„Kao i svako dete i ja sam probao da radim mnoge stvari koje su mi se dopadale.
Probao sam da budem kečer, košarkaš, glumac, slikar... Ipak, sa aforizmima je bilo
drugačije. NJih sam umeo da pišem. Čuveni aforističar i karikaturista iz Vladičnog
Hana, Srđan Jovanović bio je moj guru i odskočna daska do „Ježa“, Milovana
Vržine i Radivoja Bojičića a kasnije i drugih imena uz koja sam odrastao i smejao
se. Ne, Gorane Dokna, neću te pomenuti. Opušteno.
Da nije bilo aforizama ne bih postao deo scenarističkog tima emisije „Veče sa
Ivanom Ivanovićem“ i ostvario američki san u Srbiji – da radim ono što volim i
živim od toga. To me je odvelo i do Radija S i emisije „Mali Marko“ gde sam četiri
godine bio opet dete, uz tada malog Marka Daraboša i zezao pošten svet, kao
Haklberi Fin uz Toma Sojera.
Bez aforizama ne bih deset godina bio voditelj „Satira festa“ i „Novogodišnjeg
satirikona“ na Kolarcu. Takođe, moje stend ap rutine bi bez aforističarskog
„skeleta“ u poentama, bile oslonjene samo na moj prirodni šarm, a sa tim ne bih
daleko dogurao. Realno.
Aforizmi su oblikovali način na koji razmišljam i pričam. Oplemenili su moj život i
učinili me pametnijim, mentalno vrednim i življim. Oni su alat uz koji moja
romantika ne zvuči kao patetika. I najviše od svega, ostali su svih ovih decenija,
moja tajna vračka. Moj šareni lenjir kroz koji posmatram svet. Oni su moja
dioptrija smeha koja život čini lepšim a da ga pritom i dalje vidim surovo realno.
Gutljaj su mamine tople čokolade uz koju se gorka pilula lakše proguta. Kada je
Mark Tven rekao: „Ako nekom želiš ka kažeš istinu u licu, najpre ga nasmej. Inače
će te ubiti“ – mislio je i na sebe. I sebe moramo najpre da nasmejemo.
Od aforizama se nisam obogatio, nisam postao superstar ali sam dobio nešto mnogo
važnije – preživeo sam. I naučio sam kako da opstajem. U nekim mračnim, kišnim,
hladnim noćima, u minijaturnim podstanarskim sobama, u krevetima vojničkih
kasarni, u zgužvanim vozilima GSP-a, daleko od svih – kada nisam imao nikoga,
imao sam aforizme. Nisam bio sam. A to se ne zaboravlja. Nikada!
Ka takvom nečemu imaš ogromno strahopoštovanje. Dug. Koji ti niko ne traži ali je
baš zbog toga najveći. Neću preterati ako kažem da bih bez aforizama u mom
životu, ja danas bio drugačiji čovek. Bio bih živ, ali to ne bih bio ja. Bio bi to neko
drugi. Neko gorak, besan, ciničan, star u duši i nadasve - poražen čovek. A takav ne
bih smeo Hemingveju na oči.“
Miodrag Stošić, autor